Вељковић: Истинска промена долази изнутра

"Као што је неко мене дотакао и као што ме је то искуство обликовало, тако и ја желим да дотакнем друге, да им помогнем да буду оно што треба да буду. Овај рад не сматрам за посао, то је једно заједничко путовање и увек се захвалим људима који дођу на моје радионице на поверењу. У данашњем времену је јако тешко да затражимо помоћ, да се отворимо… Трудим се да помогнем људима да освесте оно што желе, да спознају оно што они јесу, да превазиђу оно што им се десило и оно што их ограничава", каже Вељковић.

Какво је ваше формално образовање?

"Завршавам технологију на Београдском универзитету. Уписала сам то јер волим хемију и математику, док ме психологија није баш привлачила, јер нисам желела да дијагноза буде мој посао. Међутим, уколико се заиста бавите науком, онда тражите и дубље одговоре. Зато се и креће у потрагу. Можда на почетку и не знамо шта тражимо, али сам уверена да сви трагамо за неким дубљим смислом"

Како сте се сусрели с овом техником?

"Све се десило спонтано, али сам ја пратила своје срце и гледала шта је то што ме чини срећном. Тај факултет је био једна од тих ствари, али сам успут променила своје интересовање, морам рећи, као и већина људи. Мислим да многи од нас нису створени да раде један те исти посао цео живот. Тако и ја, мада сам као млада прошла разна искуства, често непријатна, као што је болест, избеглиштво (рођена сам на Косову), али сам све то успела да превазиђем. Имам жељу да помогнем и другима да и они превазиђу тегобе, блокаде. Једино што је људима потребно је да их неко разуме, а најлакше их разуме неко ко је све то прошао, а прошла сам толико тога…"

Како сте успели да превазиђете своје страхове?

"Људи се плаше да не изгубе посао, кућу, али оно чега се највише плаше је да не изгубе себе. То што тражимо увек ћемо некако и наћи. Оно што прави раздор у нама је када се наше свесне жеље и наша подсвесна веровања не подударају. То је одговор зашто афирмације често не раде – зато што су наша подсвесна уверења другачија. Ако себи кажем „ја желим да сам у складној вези, желим љубав, а моја подсвест ми каже опет ћеш бити повређена, опет ћеш патити, одустати…“ И шта се дешава: сами себе саботирамо када се нађемо у новој вези и она пропадне, па кажемо: Ето, опет! Није то опет, јер реалност коју тренутно живимо је рај".

Како то мислите?

"У мислима често стварамо три пута гори сценарио од онога што желимо. Цитирала бих познатог светског стручњака у области динамике ума Џозефа Марфија који у својој књизи „Моћ подсвести“ каже: „Ако замислимо наш ум као врт, онда смо ми баштовани који током целог дана нешто саде (мисле). Оно што смо засејали у подсвести, пожњећемо у своме телу и односу са спољашњим светом. Крајње је време да почнемо да сејемо мисли мира, среће, доброте и напретка. “ Зато је његов савет да размишљамо мирно, усредсредимо се на истинске вредности и да их усвојимо као део наше свести. Подсвест се може упоредити с тлом на коме расту све врсте биљака, како добре тако и лоше. Неко жање плодове, а неко коров".

Одакле креће промена?

"Искрено, мислим да права промена долази из очаја. Тек када нам се смучи наш тренутни живот и када не можемо више тако да живимо, тада се усудимо да урадимо неке нове ствари. Тек тада желимо да радимо на себи, јер тада смо спремни да искорачимо из зоне комфора. Тај почетак је заправо предиван јер нас он води ка ономе шта желимо да будемо. Не може се ни лепота светлости спознати без њеног одсуства, званог тама. Тај први корак је најбитнији, мада је сваки корак ка циљу пођеднако битан. Лепота је и у путовању. Важно је да смо храбри и да верујемо у себе. Оно чега сви морамо да будемо свесни је да је велики део путовања лутање. Потреба за променом нас доводи на раскршће и немамо увек сазнања којим путем би требало да идемо. Свашта човек проба да би му било боље. Ипак, истинска промена се деси изнутра".

На који начин се то по вама постиже?

"Суочавањем, признавањем и истинским разговором са собом који доноси разумевање зашто се то дешава. Када пригрлимо тај свој проблем, када га разумемо, онда смо на добром путу да га превазиђемо. Истакла бих да нема правог и погрешног пута. Хвала Богу, има пуно техника и само би требало да осетимо да ли резонирају с нама у овом тренутку или не. Послушајте оно истинско у теби да ли каже да или не – и лутање ће бити много краће. С друге стране, лепота живота јесте у томе и у истраживању, у самом путу… Уколико је потрага ка унутра, пут је много краћи, а ако је према споља, онда умемо да усвајамо туђе истине, туђа веровања, да се поистовећујумо с њима и да туђе путеве ми покушавамо да прођемо, али то није наш пут".

Како да људи буду сигурни да су добро одабрали?

"Да слушају себе! Ми смо радознала бића и свашта би да сазнамо и научимо, онај део нас који то воли је его. Его воли да има неке нове титуле, нека нова достигнућа…Људи верују тим спољашњим стварима, али истинска промена се дешава када истински заронимо у себе. Када бисмо увидели чему се мало више радујемо, шта је оно што нас више весели и шта је оно што чини да осетимо мало више топлоте у нашем срцу – онда бисмо знали да је то прави одабир. У суштини, нема погрешног избора, постоји само онај с којим смо више или мање усклађени, сваки избор нас води негде и учи нас нечему. Трагајући за новим методама за усавршавање просто заборавимо колико смо савршени".

Какво је ваше искуство?

"Дуго сам и сама себе прихватала само у етапама, када ми добро иде. Или када други мисле да ми добро иде. А није увек ишло добро, врло често, да будем прецизна, бар није изгледало да иде добро. Питала сам се како да се с тим носим, а да се не поистоветим? Онда сам схватила да треба да пригрлим себе и да будем себи пријатељ, а не онај који упире прст, окреће себи леђа и каже да је све била само машта, само сан и да је време да будемо реални и одговорни. Треба се одрећи свега, али себе не".

Марина Јабланов Стојановић