Југић оповргао све вицеве
БЕЧЕЈ: Двојица одважних dvadеsеttrogodišnjaka из Бечеја, Ђорђе Илчешин и Нинослав Трајковић, у Југо коралу 55, старијем од њих четири године, не само да су успешно стигли у престоницу Монголије Улан Батор, која је окретница њиховом путешествију у оквиру „Монголрелија“, него су кренули назад за Србију.
Кад кажемо да је висок 40 метара и направљен од нерђајућег челика, то довољно потврђује његову монументалност. Ваља додати да је троспратни споменик и један од највећих у Монголији", каже Нинослав Трајковић, који пратиоце на друштвеним мрежама редовно обавештава о напредовању у овој авантури.
Он додаје да им је у музеју омогућено да обуку монголску борбену униформу и сликају се за успомену, а на другом спрату се, обавезно, сврати у ресторан, адок су на трећем с гриве Кановог коња посматрали прелепу панораму природе која окружује споменик.
Легенда каже да је пролазећи, управо, на том месту Џингис Кан нашао златни бич за свог коња, а у монголском предању важи да где човек пронађе свој бич, на том месту ће имати мир, слободу и срећу.
Момци су се, кажу, сјајно осећали што су коначно дошли на ово место и учинили оно што су планирали. Да ли добрим планом и организацијом или их је срећа пратила до сада, Бечејци су, безбедно савладали више од пола пута.
"Имали смо среће и с људима. Као прво, наших свуда има и увек су нам притекли у помоћ. Од амбасаде у Мађарској, Словачкој, Пољској, Белорусији и Русији, до људи у појединим местима. На симпатије смо наишли и код локалног становништва. Нисмо били, баш, увек миљеници цариника, па смо често морали сву робу да извлачимо и објашњавамо разлоге своје мисије, али... Превише би простора требало да поменемо све и захвалимо им се", прича Ђоле.
Доживела су двојица студената новосадског Економског факултета бројне згоде и незгоде током ове авантуре, која још увек траје. Југић Рино је на највећем искушењу био приликом повратка из Улан Батора по земљано-пешчаним монголским путевима без икаквог обележја.
Тек су се тада уверили да се доскорашња деоница коловоза Бечеј – Бачко Петрово Село, ипак, с правом звала пут, јер се, бар, знало куда је она „грбавица“ водила, а у Монголији... Међутим, предели... Дах је застајао од лепоте. Време им није дозвољавало дуже да се задржавају, али су на појединим дестинацијама, као уосталом током читавог пута, застајали и све овековечили фотоапаратом или видео записом. Требаће за презентацију по повратку.
Природа нетакнута, толико да још увек има дивљих камила, коња, крда јака... Има села од само неколико кућа, до оних са стотинак становника, али су сви дружељубиви и гостопримљиви. Поделе оно мало што имају с путником намерником. Конверзација на нивоу, а најбоља кад се штапом црта по песку...
"Напокон смо завршили са земљаним монголским путевима. Сада би нам добро дошло једно туширање, а и Рину. Ових дана смо редовно само зубе прали и, гле чуда, блистали су белином, насупрот нашег прашњавог лица и косе, а понегде смо се у реци или језеру умили", додаје Нино. Према његовим речима, руски путеви нису увек сјајни, али су, после вожње по црвеној монголској земљи и песку 20 до 30 километара на сат, „прва лига запад“. Предстоји безбеднија деоница за Рина.
"Уз пут су „столоваје“, попут наших кантина, где увек може да се поједе руски роштиљ и слатке палачинке са сиром. Продавнице су снабдевеније, па налазимо и воћа. Да се разумемо, нисмо ми били гладни у Монголији, поготово не код Миклоша, који прави најбоље ћевапе на свету, а нико никада није сазнао рецепт, али смо улазили у зоне где није било могућности да се купи вода за пиће, а камоли неке друге намирнице", каже Ђоле.
После седам дана спавања у Рину и сањања туша, стигли су у хостел. Соба пространа, кревети удобни, интернет веза беспрекорна, али увек има неко „али“...
"Радник у хостелу нам је рекао да је ово период када се у Русији купају хладном водом. Ма, какви хладном, леденом. Успели смо у кувалу да загрејемо мало воде, помешамо је с оном леденом и у лавору се оперемо и тако чисти утонемо у дубок сан", пишу 38. дана другари Ђоле и Нино, који овим путешествијем пријатељство само учвршћују.
Српски у кафани на крају света
Сва очекивања превазиђена су посетом Улан Батору где их је угостио Суботичанин Миклош Гризак, са супругом Монголком Цинке, која је стоматолог по струци и добро барата српским језиком. У пабу „Џингис” за столом необично друштво говори српски - нешто старији господин Раде, млади и перспективни фудбалски тренер Војкан, затим Џеки, Монголац који је студирао Економски факултет у Београду.
"Не могу да верујем, 10.000 километара далеко од Србије и међу милион и по Монгола, наш сто са српским језиком је епицентар посећеног паба и сви су се чудили којим језиком ми то причамо", каже Ђоле.
В. Јанков