Jugić opovrgao sve viceve

Kad kažemo da je visok 40 metara i napravljen od nerđajućeg čelika, to dovoljno potvrđuje njegovu monumentalnost. Valja dodati da je trospratni spomenik i jedan od najvećih u Mongoliji", kaže Ninoslav Trajković, koji pratioce na društvenim mrežama redovno obaveštava o napredovanju u ovoj avanturi.

On dodaje da im je u muzeju omogućeno da obuku mongolsku borbenu uniformu i slikaju se za uspomenu, a na drugom spratu se, obavezno, svrati u restoran, adok su na trećem s grive Kanovog konja posmatrali prelepu panoramu prirode koja okružuje spomenik.

Legenda kaže da je prolazeći, upravo, na tom mestu Džingis Kan našao zlatni bič za svog konja, a u mongolskom predanju važi da gde čovek pronađe svoj bič, na tom mestu će imati mir, slobodu i sreću.

Momci su se, kažu, sjajno osećali što su konačno došli na ovo mesto i učinili ono što su planirali. Da li dobrim planom i organizacijom ili ih je sreća pratila do sada, Bečejci su, bezbedno savladali više od pola puta.

"Imali smo sreće i s ljudima. Kao prvo, naših svuda ima i uvek su nam pritekli u pomoć. Od ambasade u Mađarskoj, Slovačkoj, Poljskoj, Belorusiji i Rusiji, do ljudi u pojedinim mestima. Na simpatije smo naišli i kod lokalnog stanovništva. Nismo bili, baš, uvek miljenici carinika, pa smo često morali svu robu da izvlačimo i objašnjavamo razloge svoje misije, ali... Previše bi prostora trebalo da pomenemo sve i zahvalimo im se", priča Đole.

Doživela su dvojica studenata novosadskog Ekonomskog fakulteta brojne zgode i nezgode tokom ove avanture, koja još uvek traje. Jugić Rino je na najvećem iskušenju bio prilikom povratka iz Ulan Batora po zemljano-peščanim mongolskim putevima bez ikakvog obeležja.

Tek su se tada uverili da se doskorašnja deonica kolovoza Bečej – Bačko Petrovo Selo, ipak, s pravom zvala put, jer se, bar, znalo kuda je ona „grbavica“ vodila, a u Mongoliji... Međutim, predeli... Dah je zastajao od lepote. Vreme im nije dozvoljavalo duže da se zadržavaju, ali su na pojedinim destinacijama, kao uostalom tokom čitavog puta, zastajali i sve ovekovečili fotoaparatom ili video zapisom. Trebaće za prezentaciju po povratku.

Priroda netaknuta, toliko da još uvek ima divljih kamila, konja, krda jaka... Ima sela od samo nekoliko kuća, do onih sa stotinak stanovnika, ali su svi druželjubivi i gostoprimljivi. Podele ono malo što imaju s putnikom namernikom. Konverzacija na nivou, a najbolja kad se štapom crta po pesku...

"Napokon smo završili sa zemljanim mongolskim putevima. Sada bi nam dobro došlo jedno tuširanje, a i Rinu. Ovih dana smo redovno samo zube prali i, gle čuda, blistali su belinom, nasuprot našeg prašnjavog lica i kose, a ponegde smo se u reci ili jezeru umili",  dodaje Nino. Prema njegovim rečima, ruski putevi nisu uvek sjajni, ali su, posle vožnje po crvenoj mongolskoj zemlji i pesku 20 do 30 kilometara na sat, „prva liga zapad“. Predstoji bezbednija deonica za Rina.

"Uz put su „stolovaje“, poput naših kantina, gde uvek može da se pojede ruski roštilj i slatke palačinke sa sirom. Prodavnice su snabdevenije, pa nalazimo i voća. Da se razumemo, nismo mi bili gladni u Mongoliji, pogotovo ne kod Mikloša, koji pravi najbolje ćevape na svetu, a niko nikada nije saznao recept, ali smo ulazili u zone gde nije bilo mogućnosti da se kupi voda za piće, a kamoli neke druge namirnice",  kaže Đole.

Posle sedam dana spavanja u Rinu i sanjanja tuša, stigli su u hostel. Soba prostrana, kreveti udobni, internet veza besprekorna, ali uvek ima neko „ali“...

"Radnik u hostelu nam je rekao da je ovo period kada se u Rusiji kupaju hladnom vodom. Ma, kakvi hladnom, ledenom. Uspeli smo u kuvalu da zagrejemo malo vode, pomešamo je s onom ledenom i u lavoru se operemo i tako čisti utonemo u dubok san", pišu 38. dana drugari Đole i Nino, koji ovim putešestvijem prijateljstvo samo učvršćuju.

Srpski u kafani na kraju sveta

Sva očekivanja prevaziđena su posetom Ulan Batoru gde ih je ugostio Subotičanin Mikloš Grizak, sa suprugom Mongolkom Cinke, koja je stomatolog po struci i dobro barata srpskim jezikom. U pabu „Džingis” za stolom neobično društvo govori srpski - nešto stariji gospodin Rade, mladi i perspektivni fudbalski trener Vojkan, zatim Džeki, Mongolac koji je studirao Ekonomski fakultet u Beogradu.

"Ne mogu da verujem, 10.000 kilometara daleko od Srbije i među milion i po Mongola, naš sto sa srpskim jezikom je epicentar posećenog paba i svi su se čudili kojim jezikom mi to pričamo", kaže Đole. 

V. Jankov