Александра Радовић: Све радим из љубави

Осим хитова с прва три самостална албума Александре Радовић, публика ће први пут имати прилику да чује и нове песме с њеног тек објављеног, четвртог студијског албума „Царство”. Prеthodni албум „Жар птица” објавила је пре чак седам година, а након тога је за љубитеље квалитетног поп звука објављивала синглове који су се нашли на новом албуму уз осам потпуно нових композиција које ћемо чути на концерту у Новом Саду. Поп певачицу ће пратити њен стандардни бенд, али ће у неким нумерама бити и гостујућих музичара, који ће својим умећем унети неке новине - најавила је Александра за Дневник.

- Нису то велике промене на песмама, само су неке ствари оплемењене да звуче као чисти поп или рок. Натурализоване су и мислим да не могу да се не допадну људима који их иначе воле јер је све рађено да звучи природно. Песме су оплемењене саксофоном и хармоником, која се не користи толико у поп музици, али ја волим да је употребим јер онда све звучи лепо и топло – рекла је дама моћног гласа Александра Радовић.

Постоји ли неко ко је ваша контролна тачка с ким се консултујете пословно око одабира песама.

- Имам људе који су са мном гопдинама и неки од њих, попут мог пи-ара Наталије, директно су упућени на музику коју радим и одабир музике, тако да може да буде компетентна и каже своје мишљење. Имали смо ситуацију на новом албуму када нисам хтела да ставим једну песму. Била је то велика полемика са сарадницима и пријатељима. Наравно, аутор песме је тврдио да ће бити хит, али ја нешто нисам веровала у то. И на крају је мој пи-ар Наталија рекла: „Колико пута за све ствари у животу сам ја тебе слушала. Молим те, само једном да ме послушаш и да ставиш ту песму”. Ја сам рекла ОК, нека буде тако. Нека буде то нека врста експеримента, ставићу је на албум за све вас па ћемо видети. И то је сада једна од најслушанијих песама - „Бескрајно”. Тако да се никада не држим слепо свог мишљења јер сам тимски играч, поред тога што сам лидер. Волим да све буде на општу корист свих нас, не само на моју.

Снимили сте албум „Царство” и квалитетне спотове, мада је то данас заиста реткост јер се техника толико брзо мења да је ЦД постао луксуз. Хоћемо ли ускоро прећи на платформе за дигитално емитовање музике?

- Не знам заиста, у свету су прешли на платформе, али код нас то још није заживело. Ми не можемо да користимо куповину музике преко нета, код нас пиратерија још увек влада. Можда је решење управо то - не издавати албум сваке године него сваких пет па онда имамо времена да скупимо песме и снимимо спотове који су заиста скупи и после не постоји начин да се тај новац врати. Кад се ради на овај начин, то је само из љубави.

У времену у коме доминирају народњаци, ви сте два пута узастопно распродали концерт у Сава Центру. Која је то снага и енергија потребна у тој борби са сензацијом и сјајем заводљивог кича и шунда?  

- Ја сам давно рекла себи да нећи певати музику коју не волим. Имала сам прилику да као пратећ вокал свашта певам и слушам за многе који су радили у региону и онда сам схватила да ја ту музику не волим. Напоменула бих да то није народна музика јер често ме погрешно интерпретирају па испадне да не волим народну музику, а ја мислим на новкомпоновани турбо фолк који не волим и не разумем и сматрам да погубно утиче на нашу омладину. С друге стране, права народна музику коју певају Цуне Гојковић, Тозовац, Мирослав Илић, или Снежана Ђуришић је квалитетна и изводе је добри певачи. То није мој „цуп оф теа”, али ја то веома поштујем. Рекла сам себи, певаћу то што волим па докле може. Верујте, пре бих радила неки други посао него певала нешто што не волим.

Да ли вам та ситуација на нашој сцени понекад деловала као борба с ветрењачама?

- То тако делује и сад. Ја сам почела 2000. и ево 17 година касније ништа се није променилео, све је исто, заправо још је горе него што је било, а мислили смо да не може горе. То су деца прихватила, на жалост, јер чују ту музику свугде, у вртићу, продавницама, касније кафићима...

И када после дођу у вашу школу певања, како исправити све то што је погрешно научено? 

- Ја са њима разговарам о музици у форми поезије па рашчлањујемо текстове песама које им се допадају, анализирамо текстове и мало помало схватају колико је то бесмислено и просто сами схвате да не желе то да слушају. С некима то успе, а с некима не, али увек је битно покушавати. Мој део посла урадим како треба али шта ће бити даље, не могу на то да утичем. Многа деца су ми отишла у добре воде, а има и оних који су отишли у Гранд, и чак постали велике звезде, попут Милице Павловић која је била код мене у школи око шест година. Она је научила да пева, а после је одабрала оно што јој се допада и то је потпуно ОК, свако бира свој пут.

Колико је тешко у времену када је све релативно, имати јасно изражен став?

- Људи јако зазиру од тога, пословно, приватно и у сваком смислу. Често и погрешно схватају, полазећи вероватно од неког стања у коме се сами налазе. Ако неко каже да му се нешто не допада то одмах испада да мрзим нешто. Моје биће није способно да мрзи чак ни оне који су ми нанели зло, а камоли неког без разлога. Ја увек кажем шта мислим, без икакве потребе да своје мишљење намећем било коме. Ја само кажем како се осећам и како доживљавам музику али изгледа и то некоме смета. Свака реч која је против медиокритета у сваком сегменту нашег живота, сваки покушај издизања изнад медиокритета, сматра се нападом.

Стих једне ваше емотивне баладе каже „Чувам те, не дам ником да те дира...”. Како се ви чувате од естраде, славе...?

- Трудим се да се стално преиспитујем, себе, своје речи и потезе. Неколико година уназад доста проналазим мир у неким стварима на које раније нисам обраћала пажњу. Не волим ни да причам о томе јер у последње време многи говоре о томе и то на потпуно погрешан начин, мислим на веру и религију. Налазим утеху у љубави коју свакодневно нађем у духовном штиву и дивним мислима старих отаца које мењају човека и корисне су за сваког. Налазим мир у томе и литургијском животу јер то ми је нека оаза којој прибегавам последњих година.

Да ли себе сматрате Новосађанком и која су то места у Новом Саду која волите?

- Нови Сад доживљама својим градом, мада нисам родом Новосађанка. Моја рођена сестра живи ту с породицом и ја сам стално код њих, а ту су и наши пријатељи и кумови. Волим Тврђаву јер ме везује за факултет и за тај најлепши период у мом животу - студије. Уживали смо у студентским данима јер смо сви ми музичари, сликари и глумци, размењивали искуства и знања. Волим и Дунав и кеј коју су сада лепо уредили. Волим да прошетам кроз Дунавску, центар града и све оно што је срж Новог Сада.

Снежана Милановић