Британска докторка лечила српске војнике, па њихову болесну децу

Др Желимир Микић у књизи „Увек наша” пише да је она једна од „најромантичнијих и најинспиративнијих” фигура у историји здравства наше земље.

Потекла из имућне грађанске породици у Шкотској, кад је избио Велики рат, напустила је родни Глазгов и дошла као млада лекарка на фронт опустошене Србије, којом је, поврх свега, харао и пегави тифус. Пожртвовано је радила у пренатрпаним болницама Крагујевца и Београда, где је, као и многе њене сараднице, и сама оболела. Иначе, епидемији је 1914. и 1915. однела више од 150.000 људи у Србији, знатно више него све prеthodnе непријатељске офанзиве.

После кратког опоравка у Шкотској, на Корзици ради у болници за избеглице из окупиране Србије, где су је фамилијарно прозвали Ката, а убрзо је у  непосредној близини Солунског фронта с избеглим српским народом.

Одмах по ослобођењу, већ 1919, ангажује се на формирању прве дечје болнице у Србији с павиљонима на Топчидеру и у Дубровнику, оснива прву школу медицинских сестара, као и први дечји санаторијум за лечење туберкулозе костију и зглобова, у Сремској Каменици 1934. Њен мисија се наставља на рад шкотске сифражеткиње Елси Инглиш, која је почетком рата основала хуманитарну институцију Болница шкотских жена, а 1915. и прву ратну болницу у Младеновцу.

Бринула се докторка Мекфејл и о образовању деце током њиховог дугог боравка у болници у Каменици, где је постојала школа с посебним учитељем, једном недељно долазио је православни свештеник да им држи часове веронауке, а као део терапије деца су учила да израђују уметничке рукотворине. Болница је имала своју библиотеку с дечјим и школским књигама, те гомилу играчака које су малишани добијали на дар за празнике и од посетилаца. Висок ниво хигијене и редовна, квалитетна исхрана били су подразумљиви.

Сем проблема око изградње, опремање и рада дечјих болница у нашој земљи, имала је и много сопствених егзистенцијалних. Скромни и достојанствени живот у највећем делу рата и непосредно након њега у Србији сама описује: „Живеле смо врло оскудно, по принципу: онога чега нема, без тога се може, а оно што нам је заиста потребно, на неки чудесан начин успевали смо набавити”. Због своје посвећености стекла је велики број поштовалаца који су помагали рад болнице у Каменици.

Ту је бесплатно лечила децу сиромашних родитеља по тад највишим светским стандардима, ту су стицали праксу многи наши, касније познати лекари и наставници Медицинског факултета у Београду, а школовале је и бројне генерације медицинских сестара”.

Неуморно је радила и на продубљивању пријатељства између Велике Британије и Југославије, „желећи да њена болница у Каменици буде видљив и трајан споменик, како бројним британским женама које су тако предано помогле Србији у најтежим данима Првог светског рата, тако и савезништва две земље”. У близини каменичке „Енглеске болнице”, како су је често звали, основан је 1960. Институт за туберкулозу, чиме је остварен још један њен сан. Њена болница се припаја Ортопедском одељењу новоформиране клинике у Новом Саду, које је названо по њој.

Током ратова деведесетих у ту згра­ду су смештане бројне избеглице и данас је у прилично лошем стању. Мада под заштитом државе, још нема првобитну намену. Новац није обезбеђен, иако је било покушаја. И књига „Увек Ваша” је преведена на енглески с намером да се од продаје оснује Фонд „Кетрин Мекфејл” који би помогао обнову њене болнице. Но, можда су нам од новца потребнији њена визија, ентузијазам и посвећеност.

После Другог светског рата вратила се у Шкотску, али је наставила  хуманитарни рад. Између осталог, била је члан Комитета југословенског Црвеног крста у Великој Британији, настављајући да одржава контакте с нашим народом. Њен лик је на сету марака „Британске хероине Првог светског рата у Србији”, штампаних 2015. За свој племенити рад током Великог рата је добила Орден Светог Саве В и ИВ степена, а потоњи мирнодопски ИИИ. Лауреат је и Ордена Црвеног крста и у својој земљи Ордена Британске империје. Једна улица у Новом Саду носи њено име.

Поводом избора за почасног члана Српског лекарског друштва 1973. написала је: „Радује ме да се мој рад још увек памти у вашем народу. Увек сам сматрала за неку врсту привилегије што ми се за то пружила могућност. Почели смо као савезници, па сарађивали као пријатељи и ја никад не могу заборавити српски народ”. Умрла је неколико месеци касније у 87. години.

Заиста је показала да је наша и заслужује да је не заборавимо.

Проф. др Ђурђица Стојановић