Britanska doktorka lečila srpske vojnike, pa njihovu bolesnu decu

Dr Želimir Mikić u knjizi „Uvek naša” piše da je ona jedna od „najromantičnijih i najinspirativnijih” figura u istoriji zdravstva naše zemlje.

Potekla iz imućne građanske porodici u Škotskoj, kad je izbio Veliki rat, napustila je rodni Glazgov i došla kao mlada lekarka na front opustošene Srbije, kojom je, povrh svega, harao i pegavi tifus. Požrtvovano je radila u prenatrpanim bolnicama Kragujevca i Beograda, gde je, kao i mnoge njene saradnice, i sama obolela. Inače, epidemiji je 1914. i 1915. odnela više od 150.000 ljudi u Srbiji, znatno više nego sve prethodne neprijateljske ofanzive.

Posle kratkog oporavka u Škotskoj, na Korzici radi u bolnici za izbeglice iz okupirane Srbije, gde su je familijarno prozvali Kata, a ubrzo je u  neposrednoj blizini Solunskog fronta s izbeglim srpskim narodom.

Odmah po oslobođenju, već 1919, angažuje se na formiranju prve dečje bolnice u Srbiji s paviljonima na Topčideru i u Dubrovniku, osniva prvu školu medicinskih sestara, kao i prvi dečji sanatorijum za lečenje tuberkuloze kostiju i zglobova, u Sremskoj Kamenici 1934. Njen misija se nastavlja na rad škotske sifražetkinje Elsi Ingliš, koja je početkom rata osnovala humanitarnu instituciju Bolnica škotskih žena, a 1915. i prvu ratnu bolnicu u Mladenovcu.

Brinula se doktorka Mekfejl i o obrazovanju dece tokom njihovog dugog boravka u bolnici u Kamenici, gde je postojala škola s posebnim učiteljem, jednom nedeljno dolazio je pravoslavni sveštenik da im drži časove veronauke, a kao deo terapije deca su učila da izrađuju umetničke rukotvorine. Bolnica je imala svoju biblioteku s dečjim i školskim knjigama, te gomilu igračaka koje su mališani dobijali na dar za praznike i od posetilaca. Visok nivo higijene i redovna, kvalitetna ishrana bili su podrazumljivi.

Sem problema oko izgradnje, opremanje i rada dečjih bolnica u našoj zemlji, imala je i mnogo sopstvenih egzistencijalnih. Skromni i dostojanstveni život u najvećem delu rata i neposredno nakon njega u Srbiji sama opisuje: „Živele smo vrlo oskudno, po principu: onoga čega nema, bez toga se može, a ono što nam je zaista potrebno, na neki čudesan način uspevali smo nabaviti”. Zbog svoje posvećenosti stekla je veliki broj poštovalaca koji su pomagali rad bolnice u Kamenici.

Tu je besplatno lečila decu siromašnih roditelja po tad najvišim svetskim standardima, tu su sticali praksu mnogi naši, kasnije poznati lekari i nastavnici Medicinskog fakulteta u Beogradu, a školovale je i brojne generacije medicinskih sestara”.

Neumorno je radila i na produbljivanju prijateljstva između Velike Britanije i Jugoslavije, „želeći da njena bolnica u Kamenici bude vidljiv i trajan spomenik, kako brojnim britanskim ženama koje su tako predano pomogle Srbiji u najtežim danima Prvog svetskog rata, tako i savezništva dve zemlje”. U blizini kameničke „Engleske bolnice”, kako su je često zvali, osnovan je 1960. Institut za tuberkulozu, čime je ostvaren još jedan njen san. Njena bolnica se pripaja Ortopedskom odeljenju novoformirane klinike u Novom Sadu, koje je nazvano po njoj.

Tokom ratova devedesetih u tu zgra­du su smeštane brojne izbeglice i danas je u prilično lošem stanju. Mada pod zaštitom države, još nema prvobitnu namenu. Novac nije obezbeđen, iako je bilo pokušaja. I knjiga „Uvek Vaša” je prevedena na engleski s namerom da se od prodaje osnuje Fond „Ketrin Mekfejl” koji bi pomogao obnovu njene bolnice. No, možda su nam od novca potrebniji njena vizija, entuzijazam i posvećenost.

Posle Drugog svetskog rata vratila se u Škotsku, ali je nastavila  humanitarni rad. Između ostalog, bila je član Komiteta jugoslovenskog Crvenog krsta u Velikoj Britaniji, nastavljajući da održava kontakte s našim narodom. Njen lik je na setu maraka „Britanske heroine Prvog svetskog rata u Srbiji”, štampanih 2015. Za svoj plemeniti rad tokom Velikog rata je dobila Orden Svetog Save V i IV stepena, a potonji mirnodopski III. Laureat je i Ordena Crvenog krsta i u svojoj zemlji Ordena Britanske imperije. Jedna ulica u Novom Sadu nosi njeno ime.

Povodom izbora za počasnog člana Srpskog lekarskog društva 1973. napisala je: „Raduje me da se moj rad još uvek pamti u vašem narodu. Uvek sam smatrala za neku vrstu privilegije što mi se za to pružila mogućnost. Počeli smo kao saveznici, pa sarađivali kao prijatelji i ja nikad ne mogu zaboraviti srpski narod”. Umrla je nekoliko meseci kasnije u 87. godini.

Zaista je pokazala da je naša i zaslužuje da je ne zaboravimo.

Prof. dr Đurđica Stojanović