Упорност и јака воља не познају животне препреке у случају Арсена Арсеновића

Та трагедија није спречила Арсеновића, који је родом из Кулпина код Новог Сада, да у року завршава Електротехнички факултет у Београду и да сваки дан по три пута тренира вожњу кајака и још и да се успешно такмичи.

Из Арсеновића толико сијају оптимизам и воља за животом да просто тера сваког од нас да се запита на шта расипамо своју животну енергију и да ли су проблеми које имамо заиста толико велики да због њих не можемо да успемо у животу или само волимо да кукамо и размажено тражимо изговоре за нерад. Он нам је рекао да, пошто му је након несреће у којој је мотором налетео на трактор 2012. године ампутирана нога, ниједног тренутка није клонуо духом већ је, напротив, он био тај који је тешио њему блиске људе да то и није тако страшно.

Убрзо након опоравка од несреће је на Бањици у Београду почео да тренира пливање за парарепрезентацију Србије и, како је рекао, његова бивша тренерка Маја Рудаковић му је у једном тренутку предложила кајак.

“Заједно с њом сам 2014. године отишао у Академски кајак клуб на Дорћолу, пробао кајак и свидело ми се, а пошто сам често у Новом Саду, тренирам и у Кајак клубу „Војводина”, где ми такође помажу око свега. Предност кајака је што могу да тренирам на два места“, истакао је Арсеновић, и додао да он, где год да крене, свуда са собом носи кајак.

По његовим речима, то је једини спорт у којем су спрегнути параспорт и олимпијски спорт, што значи да су његови тренинзи готово идентични тренизима оних који немају никакав хендикеп.

“У смислу физичких баријера немам никаквих проблема, али фале финансије јер нам Параолимпијски комитет Србије не даје никакав новац, чак ни за припреме“, указао је Арсеновић, и додао да је за свој кајак половину новца издвојио сам, а за другу половину су му помогле колеге из клуба.

Говорећи о важности спорта за сваког човека, Арсеновић је истакао да је он посебно битан за особе с инвалидитетом, пошто оно „У здравом телу здрав дух” важи и за њих, па макар се спортом бавили и само рекреативно јер, како је закључио, то је најбољи начин да се каналише негативна енргија којој смо сви подложни.

Тренер Арсеновића и Кајакашког тима Србије Урош Павловић рекао је да, иако су паракајакаши спојени с кајакашима, ипак постоје неке разлике у тренинзима, у зависности од степена инвалидитета у техничком смислу, а кад је такмичење у питању, они се, за разлику од кајакаша који се такмиче на 1.500 метара и 200 метара, такмиче само на 200 метара.

“Помажем Арсену да почне да користи протезу током вожње јер је за сада не користи, али без обзира на то, он је успео да се пласира на 11. место прошле године на Светском првенству, што је било прво испод црте за Параолимпијске игре“, рекао је Павловић. “То је огроман успех, који је он постигао за свега годину тренирања“.

Павловић каже да је неопходно основати паракајакашки савез Србије јер преко Кајакашког савеза не може ништа велико да се уради по питању проширења тренинга и добијања неких финансија за паракајакаше, али је додао да се на томе ипак интензивно ради.

К. Бачкалић