Upornost i jaka volja ne poznaju životne prepreke u slučaju Arsena Arsenovića

Ta tragedija nije sprečila Arsenovića, koji je rodom iz Kulpina kod Novog Sada, da u roku završava Elektrotehnički fakultet u Beogradu i da svaki dan po tri puta trenira vožnju kajaka i još i da se uspešno takmiči.

Iz Arsenovića toliko sijaju optimizam i volja za životom da prosto tera svakog od nas da se zapita na šta rasipamo svoju životnu energiju i da li su problemi koje imamo zaista toliko veliki da zbog njih ne možemo da uspemo u životu ili samo volimo da kukamo i razmaženo tražimo izgovore za nerad. On nam je rekao da, pošto mu je nakon nesreće u kojoj je motorom naleteo na traktor 2012. godine amputirana noga, nijednog trenutka nije klonuo duhom već je, naprotiv, on bio taj koji je tešio njemu bliske ljude da to i nije tako strašno.

Ubrzo nakon oporavka od nesreće je na Banjici u Beogradu počeo da trenira plivanje za parareprezentaciju Srbije i, kako je rekao, njegova bivša trenerka Maja Rudaković mu je u jednom trenutku predložila kajak.

“Zajedno s njom sam 2014. godine otišao u Akademski kajak klub na Dorćolu, probao kajak i svidelo mi se, a pošto sam često u Novom Sadu, treniram i u Kajak klubu „Vojvodina”, gde mi takođe pomažu oko svega. Prednost kajaka je što mogu da treniram na dva mesta“, istakao je Arsenović, i dodao da on, gde god da krene, svuda sa sobom nosi kajak.

Po njegovim rečima, to je jedini sport u kojem su spregnuti parasport i olimpijski sport, što znači da su njegovi treninzi gotovo identični trenizima onih koji nemaju nikakav hendikep.

“U smislu fizičkih barijera nemam nikakvih problema, ali fale finansije jer nam Paraolimpijski komitet Srbije ne daje nikakav novac, čak ni za pripreme“, ukazao je Arsenović, i dodao da je za svoj kajak polovinu novca izdvojio sam, a za drugu polovinu su mu pomogle kolege iz kluba.

Govoreći o važnosti sporta za svakog čoveka, Arsenović je istakao da je on posebno bitan za osobe s invaliditetom, pošto ono „U zdravom telu zdrav duh” važi i za njih, pa makar se sportom bavili i samo rekreativno jer, kako je zaključio, to je najbolji način da se kanališe negativna enrgija kojoj smo svi podložni.

Trener Arsenovića i Kajakaškog tima Srbije Uroš Pavlović rekao je da, iako su parakajakaši spojeni s kajakašima, ipak postoje neke razlike u treninzima, u zavisnosti od stepena invaliditeta u tehničkom smislu, a kad je takmičenje u pitanju, oni se, za razliku od kajakaša koji se takmiče na 1.500 metara i 200 metara, takmiče samo na 200 metara.

“Pomažem Arsenu da počne da koristi protezu tokom vožnje jer je za sada ne koristi, ali bez obzira na to, on je uspeo da se plasira na 11. mesto prošle godine na Svetskom prvenstvu, što je bilo prvo ispod crte za Paraolimpijske igre“, rekao je Pavlović. “To je ogroman uspeh, koji je on postigao za svega godinu treniranja“.

Pavlović kaže da je neophodno osnovati parakajakaški savez Srbije jer preko Kajakaškog saveza ne može ništa veliko da se uradi po pitanju proširenja treninga i dobijanja nekih finansija za parakajakaše, ali je dodao da se na tome ipak intenzivno radi.

K. Bačkalić