IN MEMORIAM: У Новом Саду је преминула дугогодишња новинарка „Дневника”

Одлазак у неким годинама, сасвим позним, може се видети и као упловљавање у тиху луку, али одлазак наше Радмиле Ратке Лотине, каква је деценијама енергична, полетна, фуриозна, незаустављива, а паметна и надасве вредна, неуморна, малтене до последњег часа, била, ја онда видим као бродолом. Бродолом јер је на крају била преслаба и преболесна за живот, а и даље премлада за умирање. Знали смо ми то дуго, сви смо знали, да „бол болује, ником не казује“, ником причали нисмо, да је, забога, не урекнемо, надали се, чак и пред завршетак свега, да ће се можда и извући, чак и кад већ нисмо имали на основу чега да се надамо, толико нас је навикла да је стуб једне велике редакције, стуб Културне рубрике, каквих је и у целој држави на прсте једне руке да избројиш. А како се и не би надали, кад је у време у којем се гасе целе културне рубрике у већини листова, она у „Дневнику” смислила и покренула специјалну страну (подлистак) о књигама.

За разлику од многих других професија, у овом нашем „проклетом занату новинарском“ постоје само две врсте људи: једна која ће 40 година кукати због малих плата, а следећих година и деценија због мизерних пензија, и друга група која ће од првог дана знати да се бави најлепшим и најзанимљивијим послом на свету, којој је професија најегзотичније путовање око света и у њега, од човека до човека, од предела до предела. Наша Ратка је од почетка припадала овој другој групи срећних људи и зато се списак њених саговорника, па потом често и све чешће и пријатеља, умногоме подудара с прегледом југословенске књижевности или неким лексиконом српских писаца. И не само српских, и не само југословенских „гледао сам је на сајмовима књига како пред педесетак колега баш она повлачи за рукав Владимира Војновича („Живот и прикљученија војника Чонкина“), да га још нешто приупита, па тако касније и једног нобеловца“ Јосифа Бродског. А последњи пут сам је видео пре неколико недеља када је из болесничке постеље дошла у Новосадски огранак САНУ да види још једног нобеловца – турског романсијера Орхана Памука. Видео, кажем, али она мене није видела – гледала је у нобеловца! 

И тако је то текло 36 година, колико је остала верна „Дневнику”, једнако и с платом од 1.000 марака, или с оне две-три марке у коверти оне страшне 1993. године. Нема те новинарске награде коју наша Ратка није добила, нема тог саговорника који се није за њу распитао и поздравио је, такав је утисак свуда и на све остављала, нема колегинице који јуче на најцрњу вест о њеном одласку није из гласа закукала. А и колеге једнако. Молио сам је, коначо, да ту драгоцену серију интервјуа и сусрета с највећим нашим ствараоцима приреди за књигу, ма какво приређивање, све је то већ било спремно, само да се укоричи, смешкала се, схватала то као комплимент за њен рударски посао, али су јој пречи били и муж Мирослав и син Марко (обојица адвокати) и рођени брат и сестра близанци, девет година млађи од ње, и стари родитељи и њихова кућа у Апатину...

Рекао бих, на крају крајева, да можда и није тачна она пригодна и у оваквим приликама све чешће изговарана узречица да „Бог окупља око себе анђеле, да зато међу нама прво узима најбоље“. Згодна је и пригодна та реченица, утешна и нежна, али биће да и није сасвим тачна. Јер одлазе једнако и једни и други и без неког правила и праведног реда, одлазе и велики и мали, и прости војници и генерали... а оно о анђелима које као узима преко реда, то нам се само понекад, као данас, учини. А знам и зашто нам се то причињава. Зато што одлазак таквих, добрих и драгих, људи – потресе, погоди и уздрма, растужи и ојади до те мере да баш такве одласке највише и најдуже памтимо.

Е, баш то је оно што се данас може назвати, па и сматрати, другим, загробним животом, животом који се не завршава биолошким крајем, него се наставља у сећању и бескрајном поштовању савременика и сапутника.  

Да, кад си нам свима још увек ту, мада те нема.

Бојила странице Дневника 36 година   

Дугогодишња новинарка листа „Дневник” Радмила Лотина преминула је 13. априла  у Новом Саду у 62. години. Пуних 36 година савесно је бојила странице нашег листа. Читаоцима „Дневника” на најлепши и најбољи начин приближила је књигу, препоручивала литерарна дела или књижевне часописе, разговарала с великим српским али и светским писцима. Радозналост и жељу да се све вредно запише показала је не само на страницама Културе већ и Друштва, пратећи Универзитет у Новом Саду, Матицу српску, САНУ... а писала је и врсне репортаже. Сваки новинарски жанр радила је истим жаром и љубављу коју пружа само онај ко воли свој позив, а Радмила је искрено волела новинарство. 

Ђорђе Рандељ