IN MEMORIAM: U Novom Sadu je preminula dugogodišnja novinarka „Dnevnika”

Odlazak u nekim godinama, sasvim poznim, može se videti i kao uplovljavanje u tihu luku, ali odlazak naše Radmile Ratke Lotine, kakva je decenijama energična, poletna, furiozna, nezaustavljiva, a pametna i nadasve vredna, neumorna, maltene do poslednjeg časa, bila, ja onda vidim kao brodolom. Brodolom jer je na kraju bila preslaba i prebolesna za život, a i dalje premlada za umiranje. Znali smo mi to dugo, svi smo znali, da „bol boluje, nikom ne kazuje“, nikom pričali nismo, da je, zaboga, ne ureknemo, nadali se, čak i pred završetak svega, da će se možda i izvući, čak i kad već nismo imali na osnovu čega da se nadamo, toliko nas je navikla da je stub jedne velike redakcije, stub Kulturne rubrike, kakvih je i u celoj državi na prste jedne ruke da izbrojiš. A kako se i ne bi nadali, kad je u vreme u kojem se gase cele kulturne rubrike u većini listova, ona u „Dnevniku” smislila i pokrenula specijalnu stranu (podlistak) o knjigama.

Za razliku od mnogih drugih profesija, u ovom našem „prokletom zanatu novinarskom“ postoje samo dve vrste ljudi: jedna koja će 40 godina kukati zbog malih plata, a sledećih godina i decenija zbog mizernih penzija, i druga grupa koja će od prvog dana znati da se bavi najlepšim i najzanimljivijim poslom na svetu, kojoj je profesija najegzotičnije putovanje oko sveta i u njega, od čoveka do čoveka, od predela do predela. Naša Ratka je od početka pripadala ovoj drugoj grupi srećnih ljudi i zato se spisak njenih sagovornika, pa potom često i sve češće i prijatelja, umnogome podudara s pregledom jugoslovenske književnosti ili nekim leksikonom srpskih pisaca. I ne samo srpskih, i ne samo jugoslovenskih „gledao sam je na sajmovima knjiga kako pred pedesetak kolega baš ona povlači za rukav Vladimira Vojnoviča („Život i priključenija vojnika Čonkina“), da ga još nešto priupita, pa tako kasnije i jednog nobelovca“ Josifa Brodskog. A poslednji put sam je video pre nekoliko nedelja kada je iz bolesničke postelje došla u Novosadski ogranak SANU da vidi još jednog nobelovca – turskog romansijera Orhana Pamuka. Video, kažem, ali ona mene nije videla – gledala je u nobelovca! 

I tako je to teklo 36 godina, koliko je ostala verna „Dnevniku”, jednako i s platom od 1.000 maraka, ili s one dve-tri marke u koverti one strašne 1993. godine. Nema te novinarske nagrade koju naša Ratka nije dobila, nema tog sagovornika koji se nije za nju raspitao i pozdravio je, takav je utisak svuda i na sve ostavljala, nema koleginice koji juče na najcrnju vest o njenom odlasku nije iz glasa zakukala. A i kolege jednako. Molio sam je, konačo, da tu dragocenu seriju intervjua i susreta s najvećim našim stvaraocima priredi za knjigu, ma kakvo priređivanje, sve je to već bilo spremno, samo da se ukoriči, smeškala se, shvatala to kao kompliment za njen rudarski posao, ali su joj preči bili i muž Miroslav i sin Marko (obojica advokati) i rođeni brat i sestra blizanci, devet godina mlađi od nje, i stari roditelji i njihova kuća u Apatinu...

Rekao bih, na kraju krajeva, da možda i nije tačna ona prigodna i u ovakvim prilikama sve češće izgovarana uzrečica da „Bog okuplja oko sebe anđele, da zato među nama prvo uzima najbolje“. Zgodna je i prigodna ta rečenica, utešna i nežna, ali biće da i nije sasvim tačna. Jer odlaze jednako i jedni i drugi i bez nekog pravila i pravednog reda, odlaze i veliki i mali, i prosti vojnici i generali... a ono o anđelima koje kao uzima preko reda, to nam se samo ponekad, kao danas, učini. A znam i zašto nam se to pričinjava. Zato što odlazak takvih, dobrih i dragih, ljudi – potrese, pogodi i uzdrma, rastuži i ojadi do te mere da baš takve odlaske najviše i najduže pamtimo.

E, baš to je ono što se danas može nazvati, pa i smatrati, drugim, zagrobnim životom, životom koji se ne završava biološkim krajem, nego se nastavlja u sećanju i beskrajnom poštovanju savremenika i saputnika.  

Da, kad si nam svima još uvek tu, mada te nema.

Bojila stranice Dnevnika 36 godina   

Dugogodišnja novinarka lista „Dnevnik” Radmila Lotina preminula je 13. aprila  u Novom Sadu u 62. godini. Punih 36 godina savesno je bojila stranice našeg lista. Čitaocima „Dnevnika” na najlepši i najbolji način približila je knjigu, preporučivala literarna dela ili književne časopise, razgovarala s velikim srpskim ali i svetskim piscima. Radoznalost i želju da se sve vredno zapiše pokazala je ne samo na stranicama Kulture već i Društva, prateći Univerzitet u Novom Sadu, Maticu srpsku, SANU... a pisala je i vrsne reportaže. Svaki novinarski žanr radila je istim žarom i ljubavlju koju pruža samo onaj ko voli svoj poziv, a Radmila je iskreno volela novinarstvo. 

Đorđe Randelj