Немојте свирати Штрауса ако нисте томе дорасли

Главни хорниста Берлинске филхармоније Штефан Дор у ексклузивном интервјуу за "Дневник" каже да воли музику Рихарда Штрауса генерално, а посебно његове концерте за хорну.

-Са својим оцем Францом Штраусом, који је био најпознатији виртуоз на хорни у своје време, Рихард је савршено добро познавао тај инструмент. Примењујући високе стандарде свог оца, био је врло захтеван. Стога нема начина да брљајући прођете кроз Штраусов концерт за хорну. Он изазива инструмент и извођача до крајњих граница, али никад изван тога. Дакле, немојте свирати Штрауса, ако нисте томе дорасли, јер ће ова музика немилосрдно показати све ваше слабости. Али, ако прихватите изазов, Штраус ће увек учинити да изгледате херојски. И технички и музички, његове партитуре за хорну су, у било којем делу, написане бриљантно. Зато се никад нећу уморити од свирања његових концерата за хорну. То је тежак посао, али такође и пун забаве- каже Дор.

Штраус, Малер, Менделсон, Шуман, Чајковски, Хајдн, Моцарт... Да ли бисте додали још неко име композитора коме су хорнисти врло захвални?

- Додао бих многа. Наравно, треба додати Вагнера и Брукнера. Обојица неизмерно изазивају хорнисте у оркестарским партитурама и великодушно их награђују. Свакако, ту је и Брамс, кога волим због симфонијских сола – каква штета што никада није написао цео концерт за хорну – и коме су хорнисти дужни да буду вечно захвални за Трио за хорну, једно од најважнијих дела камерне музике.  

Многи савремени композитори су вам посветили дела, и то је вероватно најизразитији  комплимент који неки музичар може да добије. Разликује ли се приступ када свирате те композиције, или, рецимо, Моцарта и Штрауса?

– Имати концерт за хорну који вам је посвећен је, наравно, изузетан осећај. И, мада не бих правио разлику у припреми Моцартовог или Штраусовог концерта, и неког новог дела, рецимо концерта за хорну Волфганга Рима, ипак има разлике у свирању, јер сам увек знатижељан како ће публика реаговати на ново дело. Када седите у публици, чак и ако не знате дело тако добро, када су најављени Штраусов или Моцартов концерт, знате какву врсту музике да очекујете. Али, дело као што је Римов концерт је нешто сасвим другачије, неочекивано, и када тако нешто свирате први пут, никада нећете знати како ће публика реаговати.

Могли сте да имате велику каријеру као солиста, али сте остали у Берлинској филхармонији. Зашто? Шта вама значи тај оркестар?

– Искрено, волим и једно и друго, свирање у оркестру и соло. Живот солисте може бити веома усамљенички, а ја сам свакако, и радије, друштвени тип. На срећу, мој распоред у Берлинској филхармонији дозвољава ми да имам времена на претек за соло пројекте. И, на крају, пронаћи равнотежу између оркестарских и соло обавеза је само ствар организације. Сигурно ништа не бих могао да урадим без велике подршке своје породице. Заправо је моја супруга та која све то држи на окупу.

Постоји много похвала за ваше интерпретације, један епитет је и “Краљ хорне”. Размишљате ли о томе? Да ли вам је важно шта обичан свет, и критика, мисле о вама као извођачу и уметнику?

– Велике фразе ми, заправо, не значе толико, колико поштен и директан „фидбек“, лицем у лице. Али, наравно, тиче ме се шта људи мисле о мени као уметнику и извођачу, зато што моје свирање подразумева интеракцију са публиком. Мој задатак је да допрем до публике, надајући се да ћу их забавити и дирнути својом музиком.

Ви сте и професор, држите мастеркласеве, који наилазе на јако добар пријем код студената и других учесника. Да ли је тешко пронаћи најбољи начин да неког научите да свира хорну, можда и да се заљуби у овај инструмент?

- То је диван део моје професије. Фасцинантан је зато што је сваки студент различит. Наравно да је највећа могућа награда за било ког учитеља када може да подстакне људе да се заљубе у хорну, без обзира да ли намеравају да постану професионални хорнисти или „само“ познаваоци музике за хорну...

Чини се да класична музика није довољна ни вама, ни другим хорнистима Берлинске филхармоније. Рецимо, ЦД „Четири угла“, са песмама попут „Бесаме мућо“ или „Каљинке“, прави је пример за то. Да ли је оваква музика нека врста опуштања..?

– Алегорично речено, музика је важна колико и храна. И као што уживам у дегустрацији свих врста хране, такође уживам и у свирању различитих врста музике. Рад на „Четири угла“ је био заиста лудо искуство. Ми у нашој секцији хорниста се обично доста забављамо, као и са хорнистима у другим групама, али ово је био заиста изванредан доживљај.

Наташа Пејчић