Nemojte svirati Štrausa ako niste tome dorasli

Glavni hornista Berlinske filharmonije Štefan Dor u ekskluzivnom intervjuu za "Dnevnik" kaže da voli muziku Riharda Štrausa generalno, a posebno njegove koncerte za hornu.

-Sa svojim ocem Francom Štrausom, koji je bio najpoznatiji virtuoz na horni u svoje vreme, Rihard je savršeno dobro poznavao taj instrument. Primenjujući visoke standarde svog oca, bio je vrlo zahtevan. Stoga nema načina da brljajući prođete kroz Štrausov koncert za hornu. On izaziva instrument i izvođača do krajnjih granica, ali nikad izvan toga. Dakle, nemojte svirati Štrausa, ako niste tome dorasli, jer će ova muzika nemilosrdno pokazati sve vaše slabosti. Ali, ako prihvatite izazov, Štraus će uvek učiniti da izgledate herojski. I tehnički i muzički, njegove partiture za hornu su, u bilo kojem delu, napisane briljantno. Zato se nikad neću umoriti od sviranja njegovih koncerata za hornu. To je težak posao, ali takođe i pun zabave- kaže Dor.

Štraus, Maler, Mendelson, Šuman, Čajkovski, Hajdn, Mocart... Da li biste dodali još neko ime kompozitora kome su hornisti vrlo zahvalni?

- Dodao bih mnoga. Naravno, treba dodati Vagnera i Bruknera. Obojica neizmerno izazivaju horniste u orkestarskim partiturama i velikodušno ih nagrađuju. Svakako, tu je i Brams, koga volim zbog simfonijskih sola – kakva šteta što nikada nije napisao ceo koncert za hornu – i kome su hornisti dužni da budu večno zahvalni za Trio za hornu, jedno od najvažnijih dela kamerne muzike.  

Mnogi savremeni kompozitori su vam posvetili dela, i to je verovatno najizrazitiji  kompliment koji neki muzičar može da dobije. Razlikuje li se pristup kada svirate te kompozicije, ili, recimo, Mocarta i Štrausa?

– Imati koncert za hornu koji vam je posvećen je, naravno, izuzetan osećaj. I, mada ne bih pravio razliku u pripremi Mocartovog ili Štrausovog koncerta, i nekog novog dela, recimo koncerta za hornu Volfganga Rima, ipak ima razlike u sviranju, jer sam uvek znatiželjan kako će publika reagovati na novo delo. Kada sedite u publici, čak i ako ne znate delo tako dobro, kada su najavljeni Štrausov ili Mocartov koncert, znate kakvu vrstu muzike da očekujete. Ali, delo kao što je Rimov koncert je nešto sasvim drugačije, neočekivano, i kada tako nešto svirate prvi put, nikada nećete znati kako će publika reagovati.

Mogli ste da imate veliku karijeru kao solista, ali ste ostali u Berlinskoj filharmoniji. Zašto? Šta vama znači taj orkestar?

– Iskreno, volim i jedno i drugo, sviranje u orkestru i solo. Život soliste može biti veoma usamljenički, a ja sam svakako, i radije, društveni tip. Na sreću, moj raspored u Berlinskoj filharmoniji dozvoljava mi da imam vremena na pretek za solo projekte. I, na kraju, pronaći ravnotežu između orkestarskih i solo obaveza je samo stvar organizacije. Sigurno ništa ne bih mogao da uradim bez velike podrške svoje porodice. Zapravo je moja supruga ta koja sve to drži na okupu.

Postoji mnogo pohvala za vaše interpretacije, jedan epitet je i “Kralj horne”. Razmišljate li o tome? Da li vam je važno šta običan svet, i kritika, misle o vama kao izvođaču i umetniku?

– Velike fraze mi, zapravo, ne znače toliko, koliko pošten i direktan „fidbek“, licem u lice. Ali, naravno, tiče me se šta ljudi misle o meni kao umetniku i izvođaču, zato što moje sviranje podrazumeva interakciju sa publikom. Moj zadatak je da doprem do publike, nadajući se da ću ih zabaviti i dirnuti svojom muzikom.

Vi ste i profesor, držite masterklaseve, koji nailaze na jako dobar prijem kod studenata i drugih učesnika. Da li je teško pronaći najbolji način da nekog naučite da svira hornu, možda i da se zaljubi u ovaj instrument?

- To je divan deo moje profesije. Fascinantan je zato što je svaki student različit. Naravno da je najveća moguća nagrada za bilo kog učitelja kada može da podstakne ljude da se zaljube u hornu, bez obzira da li nameravaju da postanu profesionalni hornisti ili „samo“ poznavaoci muzike za hornu...

Čini se da klasična muzika nije dovoljna ni vama, ni drugim hornistima Berlinske filharmonije. Recimo, CD „Četiri ugla“, sa pesmama poput „Besame mućo“ ili „Kaljinke“, pravi je primer za to. Da li je ovakva muzika neka vrsta opuštanja..?

– Alegorično rečeno, muzika je važna koliko i hrana. I kao što uživam u degustraciji svih vrsta hrane, takođe uživam i u sviranju različitih vrsta muzike. Rad na „Četiri ugla“ je bio zaista ludo iskustvo. Mi u našoj sekciji hornista se obično dosta zabavljamo, kao i sa hornistima u drugim grupama, ali ovo je bio zaista izvanredan doživljaj.

Nataša Pejčić