Раденковић: Економска реалност је глобални феномен и систем немоћи синдиката

И то је­сте та­ко, али по­сто­ји и дру­га стра­на ме­да­ље о ко­јој во­де ра­чу­на еко­но­ми­сти и дру­ги те­о­ре­ти­ча­ри дру­штве­ног раз­во­ја, стра­на с ко­јом ће све ви­ше би­ти су­о­че­ни и они ко­ји од­лу­чу­ју и упра­вља­ју на­ци­о­нал­ним еко­но­ми­ја­ма.

Иван Ра­ден­ко­вић (1977, Бор) је те­о­ре­ти­чар и ак­ти­ви­ста ко­ји је ма­сте­ри­рао фи­ло­зо­фи­ју у Но­вом Са­ду. У окви­ру ско­ри­јих ра­до­ва, об­ја­вио је ис­тра­жи­ва­ње “Пен­зиј­ски си­сте­ми у кон­тек­сту про­ме­на дру­штве­них фор­ма­ци­ја – од Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је до да­нас” у збор­ни­ку „Би­ланс ста­ња: до­при­нос ана­ли­зи ре­ста­у­ра­ци­је ка­пи­та­ли­зма у Ср­би­ји“ (Цен­тар за по­ли­ти­ке еман­ци­па­ци­је, 2015), а са­да је об­ја­вио и пу­бли­ка­ци­ју “Стра­не ди­рект­не ин­ве­сти­ци­је у Ср­би­ји” (Ро­за Лук­сем­бург штиф­тунг Са­у­тист Ју­роп, 2016) у ко­јој на кон­крет­ној ана­ли­зи при­ме­њу­је зна­ња из кри­ти­ке по­ли­тич­ке еко­но­ми­је, исто­ри­је еко­ном­ских иде­ја, ин­ду­стриј­ске по­ли­ти­ке...

„Стра­не ди­рект­не ин­ве­сти­ци­је (СДИ) су по­јам ве­зан са из­во­зом ка­пи­та­ла ка­кав је пр­ви пут ви­ђен још у 18. ве­ку, ка­да су Шко­ти у Бен­га­лу раз­ви­ја­ли про­из­вод­њу тка­ни­на, пр­вен­стве­но ју­та­них вре­ћа ко­је су ко­ри­сти­ли за пу­ње­ње пе­ском и од­бра­ну бун­ке­ра и ро­во­ва“, при­ча Иван Ра­ден­ко­вић. “Ује­ди­ње­не на­ци­је још увек има­ју став да су СДИ ре­ла­тив­но ста­бил­не и ду­го­роч­не ин­ве­сти­ци­је ко­је се кроз пре­нос вла­сни­штва оства­ру­ју у стра­ним еко­но­ми­ја­ма. Ме­ђу­тим, да­на­шњи бан­кар­ски и кре­дит­ни ме­ха­ни­зми по­ти­ру ту те­зу, по­го­то­во део о ду­го­роч­но­сти. Ако ин­ве­сти­тор не­ма ви­ше ин­те­ре­са, он мо­же све ма­ши­не и ка­пи­тал да оста­ви као ко­ла­те­рал, по­диг­не кре­дит у вред­но­сти ин­ве­сти­ци­је и “збри­ше” из зе­мље. Од­но­сно, већ де­це­ни­ја­ма по­ста­је све ја­сни­је да се ин­ве­сти­ра ра­ди ши­ре­ња тр­жи­шта, ма­ње це­не про­из­вод­ње, или ра­ди екс­пло­а­та­ци­је при­род­них ре­сур­са“.

У раз­го­во­ру за “Днев­ник”, на­кон не­што сло­же­ни­јег пре­при­ча­ва­ња де­ло­ва сво­је књи­ге у ко­ји­ма се ба­вио ана­ли­зом про­фи­та, бру­то дру­штве­ног про­из­во­да (БДП), ста­ти­стич­ким ин­стру­мен­ти­ма са­вре­ме­не еко­но­ми­је, фе­но­ме­ну по­ди­зво­ђа­ча за СДИ, пи­та­њи­ма про­фи­та из, ре­ци­мо, стра­них ди­рект­них ин­ве­сти­ци­ја и стра­на­ца ко­ји “по­сред­но” до­при­но­се еко­но­ми­ји зе­мље (га­стар­бај­те­ра), Ра­ден­ко­вић скре­ће по­глед и на ши­ру сли­ку. Твр­ди да у свим зе­мља­ма бив­ше Ју­го­сла­ви­је ства­ри слич­но сто­је и да ту не­ма баш не­ког по­себ­ног из­бо­ра. Еко­ном­ска ре­ал­ност је гло­бал­ни фе­но­мен и симп­том не­мо­ћи тра­ди­ци­о­нал­них рад­нич­ких ор­га­ни­за­ци­ја (син­ди­ка­та). На­мет­ну­та је еко­ном­ска бор­ба свих про­тив свих, су­ро­ва ком­пе­ти­тив­ност, при­ста­ја­ње на “тр­ку до дна”. Ипак, има и по­зи­тив­них при­ме­ра.

“Је­ди­но је Ју­жна Ко­ре­ја ус­пе­ла да на пра­ви на­чин ис­ко­ри­сти оно што се зо­ве “ви­со­ко ор­ган­ска струк­ту­ра ка­пи­та­ла”. То зна­чи да су они ула­га­ли у мо­дер­не про­це­се про­из­вод­ње, ро­бо­ти­за­ци­ју и ску­пе про­из­во­де ко­ји до­но­се мно­го ве­ћи до­хо­дак на тр­жи­шту, бр­жи раз­вој дру­штва... То зна­чи да је у про­це­су ви­ше ка­пи­та­ла не­го људ­ске сна­ге“, об­ја­шња­ва Ра­ден­ко­вић, до­да­ју­ћи да ће мо­жда зву­ча­ти блас­фе­мич­но, али да је по­бе­да Трам­па у Аме­ри­ци мо­гла да бу­де до­бра ствар за свет у це­ли­ни. Ра­ден­ко­вић сма­тра, и на то су већ сви еко­но­ми­сти по­че­ли да обра­ћа­ју па­жњу, да је је­ди­ни на­чин да се иза­ђе из тог гло­бал­ног лан­ца вред­но­сти, ка­ко су га ука­ри­ка­ли круп­ни и мул­ти­на­ци­о­нал­ни ка­пи­та­ли­сти, по­вла­че­ње из гло­бал­них спо­ра­зу­ма и мре­же ин­сти­ту­ци­ја. Пр­ва ал­тер­на­ти­ва ко­ја се у том сми­слу на­ме­ће је удру­жи­ва­ње, а не так­ми­че­ње на­ци­о­нал­них еко­но­ми­ја, за­шти­та свог тр­жи­шта, про­из­во­да...

Све ка­ко би се из­бе­гла све ра­ши­ре­ни­ја вер­зи­ја еко­ном­ског па­кла.   

Игор Бу­рић