Radenković: Ekonomska realnost je globalni fenomen i sistem nemoći sindikata

I to je­ste ta­ko, ali po­sto­ji i dru­ga stra­na me­da­lje o ko­joj vo­de ra­ču­na eko­no­mi­sti i dru­gi te­o­re­ti­ča­ri dru­štve­nog raz­vo­ja, stra­na s ko­jom će sve vi­še bi­ti su­o­če­ni i oni ko­ji od­lu­ču­ju i upra­vlja­ju na­ci­o­nal­nim eko­no­mi­ja­ma.

Ivan Ra­den­ko­vić (1977, Bor) je te­o­re­ti­čar i ak­ti­vi­sta ko­ji je ma­ste­ri­rao fi­lo­zo­fi­ju u No­vom Sa­du. U okvi­ru sko­ri­jih ra­do­va, ob­ja­vio je is­tra­ži­va­nje “Pen­zij­ski si­ste­mi u kon­tek­stu pro­me­na dru­štve­nih for­ma­ci­ja – od Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je do da­nas” u zbor­ni­ku „Bi­lans sta­nja: do­pri­nos ana­li­zi re­sta­u­ra­ci­je ka­pi­ta­li­zma u Sr­bi­ji“ (Cen­tar za po­li­ti­ke eman­ci­pa­ci­je, 2015), a sa­da je ob­ja­vio i pu­bli­ka­ci­ju “Stra­ne di­rekt­ne in­ve­sti­ci­je u Sr­bi­ji” (Ro­za Luk­sem­burg štif­tung Sa­u­tist Ju­rop, 2016) u ko­joj na kon­kret­noj ana­li­zi pri­me­nju­je zna­nja iz kri­ti­ke po­li­tič­ke eko­no­mi­je, isto­ri­je eko­nom­skih ide­ja, in­du­strij­ske po­li­ti­ke...

„Stra­ne di­rekt­ne in­ve­sti­ci­je (SDI) su po­jam ve­zan sa iz­vo­zom ka­pi­ta­la ka­kav je pr­vi put vi­đen još u 18. ve­ku, ka­da su Ško­ti u Ben­ga­lu raz­vi­ja­li pro­iz­vod­nju tka­ni­na, pr­ven­stve­no ju­ta­nih vre­ća ko­je su ko­ri­sti­li za pu­nje­nje pe­skom i od­bra­nu bun­ke­ra i ro­vo­va“, pri­ča Ivan Ra­den­ko­vić. “Uje­di­nje­ne na­ci­je još uvek ima­ju stav da su SDI re­la­tiv­no sta­bil­ne i du­go­roč­ne in­ve­sti­ci­je ko­je se kroz pre­nos vla­sni­štva ostva­ru­ju u stra­nim eko­no­mi­ja­ma. Me­đu­tim, da­na­šnji ban­kar­ski i kre­dit­ni me­ha­ni­zmi po­ti­ru tu te­zu, po­go­to­vo deo o du­go­roč­no­sti. Ako in­ve­sti­tor ne­ma vi­še in­te­re­sa, on mo­že sve ma­ši­ne i ka­pi­tal da osta­vi kao ko­la­te­ral, po­dig­ne kre­dit u vred­no­sti in­ve­sti­ci­je i “zbri­še” iz ze­mlje. Od­no­sno, već de­ce­ni­ja­ma po­sta­je sve ja­sni­je da se in­ve­sti­ra ra­di ši­re­nja tr­ži­šta, ma­nje ce­ne pro­iz­vod­nje, ili ra­di eks­plo­a­ta­ci­je pri­rod­nih re­sur­sa“.

U raz­go­vo­ru za “Dnev­nik”, na­kon ne­što slo­že­ni­jeg pre­pri­ča­va­nja de­lo­va svo­je knji­ge u ko­ji­ma se ba­vio ana­li­zom pro­fi­ta, bru­to dru­štve­nog pro­iz­vo­da (BDP), sta­ti­stič­kim in­stru­men­ti­ma sa­vre­me­ne eko­no­mi­je, fe­no­me­nu po­di­zvo­đa­ča za SDI, pi­ta­nji­ma pro­fi­ta iz, re­ci­mo, stra­nih di­rekt­nih in­ve­sti­ci­ja i stra­na­ca ko­ji “po­sred­no” do­pri­no­se eko­no­mi­ji ze­mlje (ga­star­baj­te­ra), Ra­den­ko­vić skre­će po­gled i na ši­ru sli­ku. Tvr­di da u svim ze­mlja­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je stva­ri slič­no sto­je i da tu ne­ma baš ne­kog po­seb­nog iz­bo­ra. Eko­nom­ska re­al­nost je glo­bal­ni fe­no­men i simp­tom ne­mo­ći tra­di­ci­o­nal­nih rad­nič­kih or­ga­ni­za­ci­ja (sin­di­ka­ta). Na­met­nu­ta je eko­nom­ska bor­ba svih pro­tiv svih, su­ro­va kom­pe­ti­tiv­nost, pri­sta­ja­nje na “tr­ku do dna”. Ipak, ima i po­zi­tiv­nih pri­me­ra.

“Je­di­no je Ju­žna Ko­re­ja us­pe­la da na pra­vi na­čin is­ko­ri­sti ono što se zo­ve “vi­so­ko or­gan­ska struk­tu­ra ka­pi­ta­la”. To zna­či da su oni ula­ga­li u mo­der­ne pro­ce­se pro­iz­vod­nje, ro­bo­ti­za­ci­ju i sku­pe pro­iz­vo­de ko­ji do­no­se mno­go ve­ći do­ho­dak na tr­ži­štu, br­ži raz­voj dru­štva... To zna­či da je u pro­ce­su vi­še ka­pi­ta­la ne­go ljud­ske sna­ge“, ob­ja­šnja­va Ra­den­ko­vić, do­da­ju­ći da će mo­žda zvu­ča­ti blas­fe­mič­no, ali da je po­be­da Tram­pa u Ame­ri­ci mo­gla da bu­de do­bra stvar za svet u ce­li­ni. Ra­den­ko­vić sma­tra, i na to su već svi eko­no­mi­sti po­če­li da obra­ća­ju pa­žnju, da je je­di­ni na­čin da se iza­đe iz tog glo­bal­nog lan­ca vred­no­sti, ka­ko su ga uka­ri­ka­li krup­ni i mul­ti­na­ci­o­nal­ni ka­pi­ta­li­sti, po­vla­če­nje iz glo­bal­nih spo­ra­zu­ma i mre­že in­sti­tu­ci­ja. Pr­va al­ter­na­ti­va ko­ja se u tom smi­slu na­me­će je udru­ži­va­nje, a ne tak­mi­če­nje na­ci­o­nal­nih eko­no­mi­ja, za­šti­ta svog tr­ži­šta, pro­iz­vo­da...

Sve ka­ko bi se iz­be­gla sve ra­ši­re­ni­ja ver­zi­ja eko­nom­skog pa­kla.   

Igor Bu­rić