Платне картице не могу да контролишу потрошњу?
Током прошле године из српског buyеta издвојено је 86,4 милијарде динара за све врсте помоћи угроженим грађанима и породицама, а тај новац подељен је на 580.000 људи.
Новчану социјалну помоћ примало је 103.526 породица и 254.430 лица, посебну новчану накнаду 508 корисника, додатак за помоћ и негу другог лица 49.890 корисника, дечији додатак 186.802 породице односно 353.055 деце, родитељски додатак 60.457 породица или 61.852 дете. Уз то, новац од државе исплаћиван је и установама социјалне заштите за 13.729 корисника, за породични смештај 7.033 деце и одраслих смештене у 4.497 хранитељских породица, 39.766 породиља.
Држава дакле покушава да се стара о преко 700.000 корисника разних облика социјалне заштите. Прошле године је ресорни министар за рад, запошљавање, социјалну и борачку политику Александар Вулин израчунао да социјална помоћ за четворочлану породицу месечно државу кошта 22.000 динара, што је скоро исто колико и заради радник на минималцу, а таквих је у Србији било више од 400.000.
“Осим износа од 8.000 динара, који леже на рачун носиоца социјалне помоћи, на половину тог износа има право други одрасли члан породице, док је за децу обезбеђено по 2.350 динара, плус дечији додатак, који се, у зависности од категорија, креће од 2.650 до 3.450 динара. Када се све то сабере, дође се до цифре од 22.000 динара, колико је и зарада радника који прима минималац. Држава сада планира да примаоце социјалне помоћи радно активира“, рекао је тада Вулин.
Намера државе да упосли радно способне кориснике социјалне помоћи постоји још од 2014. године када је Влада Србије донела уредбу да корисници социјалне помоћи морају да раде како би остварили право на новчану надокнаду. До сада нема података о ефектима овог акта. Ипак, део јавности оценио је да је условљавање радом давање социјалне помоћи нека врста принудног рада и било је много незадовољних намером државе да натера оне којима помаже да јој на неки начин узврате, али и себи зараде који динар, као што је то пракса у многим европским државама. Јесте да је социјална помоћ у многим европским државама знатно већа него у Србији, али ни тамо нема ништа џабе, односно нема могућности социјално угроженог, а при том радно способног, да неограничено добија од државе помоћ и - ништа не ради.
Министар Вулин тврди да “социјална помоћ није занимање, већ несрећно животно стање које се може променити, првенствено радом”, а да би акт који је донела Влада Србије постао стварна обавеза и заиста изменио свест најмање 125.000 радно способних корисника социјалне помоћи морао би се мењати Закон о социјалној заштити. У тај закон се морају увести новине, а између осталог и променити начин права стицања социјалне помоћи и увести радно ангажовање као критеријум за њено добијање. Вулин је усвајање тог, али и Закона о финансијској подршци породицама са децом, најавио за ову годину.
Бивша министарка рада, а данас програмска директорка Центра за социјалну политику Гордана Матковић, сматра да друштво даје новац да би неко ко нема посао могао да задовољи основне потребе, па је нормално очекивати од корисника да ураде нешто за шта општина нема средства. По њеном мишљењу опасно може да буде само ангажовање корисника социјалне помоћи на пословима који су у надлежности јавних предузећа, јер се тако повећава њихова неефикасност.
У припреми за измену Закона о социјалној заштити постоје и идеје да се за кориснике социјалне помоћи уведу и наменске платне картице како се новац од социјалне помоћи не би ненаменски трошио. Идеја је да социјално угрожене породице које добијају помоћ од државе не би више добијале новац на руке, већ би имали искључиво картице за које би куповали само оно за чега помоћ и служи. Тако би се систем картица увео за дечји додатак и друге једнократне помоћи и на тај начин би се контролисало да ли се средства која се исплаћују из државне касе наменски троше.
„Помоћу картица не може да се контролише потрошња, па ни помоћу бонова, јер корисници могу да на картицу узму “одговарајућу” робу и да је лако замене за дуван и алкохол, у договору са продавцем или пријатељем. Не знам да у Европи ико има такав систем. Постоје званични подаци о потрошњи најсиромашнијих 10 одсто из 2015. године на основу Анкете о потрошњи домаћинстава. Међу њима је потрошња алкохола и дувана тек 4,4 одсто, чак нешто ниже од просека који је 4,6 одсто. Дакле, мало је вероватна тврдња да толики новац иде на то, а сумњам да је рађена анкета о потрошњи међу корисницима социјалне помоћи“, указала је Гордана Матковић.
Љубинка Малешевић