Сремачка тајна које нема ни на мапи

Фото: Dnevnik.rs

ЕРЕМ: Обувши поново ципеле путника луталице-хедонисте, отворисмо мапу Војводине и запитали се - куда ове недеље? Идемо у Срем, то је сигурно. И тако смо се запутили у - Ерем... Нисте чули за Ерем? Ништа страшно, нису ни многи Сремци. Нема га, чак, ни на мапи!

„Овде не морам ни о чему да размишљам. Деца су ми нон-стоп пуштена на улици. Нема аутомобила, па је безбедно”, дочекала нас је млада мама мештанка Сања Ђумић, додуше родом из Нерадина.

Осим када смо ми наишли и, чини се, направили општу пометњу у овом ушушканом сеоцету „негде” између Руме и Сремске Митровице. То вам је, знате, тамо између кукуруза и њива, сакривено међ’ крошњама и - мед сном. Одиста, мирно и скоро уснуло месташце, некадашње бирош насеље грофа Пејачевића, сада је село у правом смислу те речи, осим што нема, па, ни продавницу, школу, цркву, а камоли апотеку, кафану или Месну канцеларију. Иако су „истурено одељење” оближњег Вогња, Еремчани имају све услове за живот: воду, струју, грејање, па и аутобус кад наиђе.

„О Ерему слабо знам, тек понешто што ми је остало у сећању. Они који су заиста знали о овом селу су, нажалост, умрли”, уверава нас Слађин супруг Милан, рођен у кући у којој и данас живи са својом четворочланом породицом.

Радост или усамљеништво?

„Како су ми рекли, „ерем” на мађарском језику значи „радост””, каже Еремчанин Милан Ђумић.

Истина, Гоогле транслате нам у понуди даје реч „öröm” која се изговара као „ерем”. Међутим, постоји и реч „еремит” која је грчког порекла и означава особу која важи за пустињака, усамљеника, док француска верзија „еремитажа” представља усамљено место, пустињаково обитавалиште.

Па сад, да ли је овде реч о радости или пустињаштву, или радости усамљеничког живота - посетите Ерем и процените сами.

А они који су, да куцнемо у дрвени бунар у близини куће наших домаћина, још увек живи, отишли су из Ерема у друге крајеве Срема, док су неки и до Аустрије стигли, али искористе сваку прилику да наврате у овај скоро заборављени крај.

- Овде је веома мирно и можеш да изађеш на улицу без страха, јер није као у Аустрији где има много технологије и саобраћаја - објашњава нам седамнаестогодишња Селина Свашњик, која неколико пута годишње дође да посети своју баку.

Рођена је у Аустрији и родитељи су јој Аустријанци, а само јој је бака одавде. Споразумевамо се на енглеском иако је њен српски бољи од нашег немачког.

„Бака ме је научила српски. Сад могу да га разумем, али теже да га и говорим. Раније сам причала са децом с којом сам се играла. Они су сад одрасли и више нису овде”, вели Селина.

Нису та деца више у Ерему, истина. Сада у овом сеоцету има око педесетак мештана од којих је четворо деце. Никад, како Милан каже, није било много становника, али их је сада, верује, све мање.

Напуштено величанство у атарима

Некада давно, мада нико не зна када је то тачно било, изграђена је ергела, тамо у атарима између Руме и Сремске Митровице, а који воде ка Фрушкој гори. Предање, даље, каже да је нека болест напала те коње, па је власник срушио штале. Потом је од велелепне куће настао својеврсни дворац, односно врста летњиковца грофа Пејачевића. Данас, како су нас уверили мештани Ерема, напуштено очаравајуће имање је у двојном власништву неких приватника.

“Када су се људи доселили из Босне, село се мало проширило, доградило. Вероватно да, оваквим темпом, Ерем неће опстати“, каже млади пољопривредник.

Сада тамо живе углавном Срби и неколико Мађара. Дружи се ко са ким стигне. Тако и Сања иде на кафицу код старије комшинице, а теме које буду на дневном реду су: деца. Нема овде ништа спектакуларно, уверава нас рођена Нерадинка, која се због љубави доселила у Ерем.

“Љубав не бира, не зна за границе. А све остало зависи од тога како се неке ствари поклопе. Откако сам почео да се забављам са женом, нисам био у кафани. Не памтим кад сам последњи пут био. То је, можда, и грешка. Ко зна шта све тамо можеш да чујеш и сазнаш. Али, ето, има и пречих ствари у животу”, каже каже Милан.

Леа Радловачки

Фото: С. Шушњевић