Sremačka tajna koje nema ni na mapi
EREM: Obuvši ponovo cipele putnika lutalice-hedoniste, otvorismo mapu Vojvodine i zapitali se - kuda ove nedelje? Idemo u Srem, to je sigurno. I tako smo se zaputili u - Erem... Niste čuli za Erem? Ništa strašno, nisu ni mnogi Sremci. Nema ga, čak, ni na mapi!
„Ovde ne moram ni o čemu da razmišljam. Deca su mi non-stop puštena na ulici. Nema automobila, pa je bezbedno”, dočekala nas je mlada mama meštanka Sanja Đumić, doduše rodom iz Neradina.
Osim kada smo mi naišli i, čini se, napravili opštu pometnju u ovom ušuškanom seocetu „negde” između Rume i Sremske Mitrovice. To vam je, znate, tamo između kukuruza i njiva, sakriveno međ’ krošnjama i - med snom. Odista, mirno i skoro usnulo mestašce, nekadašnje biroš naselje grofa Pejačevića, sada je selo u pravom smislu te reči, osim što nema, pa, ni prodavnicu, školu, crkvu, a kamoli apoteku, kafanu ili Mesnu kancelariju. Iako su „istureno odeljenje” obližnjeg Vognja, Eremčani imaju sve uslove za život: vodu, struju, grejanje, pa i autobus kad naiđe.
„O Eremu slabo znam, tek ponešto što mi je ostalo u sećanju. Oni koji su zaista znali o ovom selu su, nažalost, umrli”, uverava nas Slađin suprug Milan, rođen u kući u kojoj i danas živi sa svojom četvoročlanom porodicom.
A oni koji su, da kucnemo u drveni bunar u blizini kuće naših domaćina, još uvek živi, otišli su iz Erema u druge krajeve Srema, dok su neki i do Austrije stigli, ali iskoriste svaku priliku da navrate u ovaj skoro zaboravljeni kraj.
- Ovde je veoma mirno i možeš da izađeš na ulicu bez straha, jer nije kao u Austriji gde ima mnogo tehnologije i saobraćaja - objašnjava nam sedamnaestogodišnja Selina Svašnjik, koja nekoliko puta godišnje dođe da poseti svoju baku.
Rođena je u Austriji i roditelji su joj Austrijanci, a samo joj je baka odavde. Sporazumevamo se na engleskom iako je njen srpski bolji od našeg nemačkog.
„Baka me je naučila srpski. Sad mogu da ga razumem, ali teže da ga i govorim. Ranije sam pričala sa decom s kojom sam se igrala. Oni su sad odrasli i više nisu ovde”, veli Selina.
Nisu ta deca više u Eremu, istina. Sada u ovom seocetu ima oko pedesetak meštana od kojih je četvoro dece. Nikad, kako Milan kaže, nije bilo mnogo stanovnika, ali ih je sada, veruje, sve manje.
“Kada su se ljudi doselili iz Bosne, selo se malo proširilo, dogradilo. Verovatno da, ovakvim tempom, Erem neće opstati“, kaže mladi poljoprivrednik.
Sada tamo žive uglavnom Srbi i nekoliko Mađara. Druži se ko sa kim stigne. Tako i Sanja ide na kaficu kod starije komšinice, a teme koje budu na dnevnom redu su: deca. Nema ovde ništa spektakularno, uverava nas rođena Neradinka, koja se zbog ljubavi doselila u Erem.
“Ljubav ne bira, ne zna za granice. A sve ostalo zavisi od toga kako se neke stvari poklope. Otkako sam počeo da se zabavljam sa ženom, nisam bio u kafani. Ne pamtim kad sam poslednji put bio. To je, možda, i greška. Ko zna šta sve tamo možeš da čuješ i saznaš. Ali, eto, ima i prečih stvari u životu”, kaže kaže Milan.
Lea Radlovački
Foto: S. Šušnjević