Срби мање верују у синдикат од Европљана

НОВИ САД: У приватном сектору око 70 одсто радника не прима плате на време (исплате варирају, односно није фиксиран датум исплате), једној трећини зарада касни од 30 до 90 дана, док око седам одсто прима са закашњењем већим од три месеца, изјавио је недавно Драгољуб Рајић, координатор Мреже за пословну подршку.

Он тврди да су данас радници у Србији мање заштићени него у другим земљама у окружењу, јер су препуштени сами себи. Поготово нико о радницима не брине у реалном сектору, а доказ за то је чињеница да запослени у Фабрици шинских возила “ Гоша” из Смедеревске Паланке чак 20 месеци нису добили зараду.

Међутим, Рајић тврди да од 150 општина у Србији у 71 нема предузећа које има више од 100 запослених и да када би се у онима које не исплаћују плате увео стечај то би било драматично за ту средину, па се то избегава и из политичких разлога, а радници имају илузију да су запослени.

Од оног ко би, по логици ствари, највише требао да им помогне радници мало очекују. Показало је то и прошломесечно истраживање агенције “Ипсос Stratеyik маркетинг” о синдикатима, према којем какво-такво поверење у синдикате има свега око 21 одсто радника, док им не верује дупло више од тога, а за нешто више од трећине преосталих они представљају неважну енигму односно о њима немају до краја дефинисан став . У УГС”Незавиност” оцењују да ови резултати заправо показују да је поверење радника у синдикате у Србији двоструко мање у односу на европски просек који износи око 39 одсто и закључују да су управо синдикати одговор на Хемигвејево питање “Коме звона звоне”.

Образовани радници враћају наду

Тумачећи резулате последњих истраживања о синдикату, у УГС ”Независност” истичу да охрабрује да са урбаним статусом и растом образовања расте и прихватање свих старих и нових циљева и праваца синдикалног деловања. Србија, ма колико споро, ипак постаје све урбаније и образованије друштво и то мора синдикат да прати на исти начин. У томе је шанса и изазов синдиката и то оних који ће знати да попуне јаз између прихватања синдикалних циљева и неприхватања синдикалних организација у облику у којем данас јесу.

Истраживање је показало да високо поверење у синдикат има тек два одсто испитаника, односно између 100.000 и 120.000 радника, што је практично актуелно синдикално језгро. У ред очекиваних одговора, тврде у “Независности” иде и резултат да у садашње синдикате нешто веће поверење имају присталице странака власти него присталице опозиције.

Да синдикати не штите запослене и да раде за неке своје интересе сматра 11 одсто радника, да ничему не служе оцењује осам одсто, да су корумпирани и под другим утицајем сматра седам одсто, а да у њих последично нема поверење оцењује трећина испитаних. Радници желе да виде више сарадње и акционог јединства међу синдикатима и такве своје захтеве понављају , али очигледно то сами синдикати не могу да им понуде. Због тога чак трећина радника и у овом истраживању сматра да су синдикалци експозитуре политичара, власника и директора или неких других моћника, да служе као маска за мешетарење, диловање и удомљавање синдикалних функционера којима је до очувања позиције, а не до самих запослених. У народу, како оцењују у “ Независности” , то зову професионалним и плаћеним нарикачама.

Из одговора добијених у истраживању произилази да би слика о синдикатима била повољнија када би се они бавили оним што запослени виде као њихов задатак. Добијени одговори могу се сврстатити у две групе. Прву коју прихвата натполовична већина чине четири класична “света циља” синдиката: побољшање укупног положаја и права, зараде, безбедност на раду, правна заштита. Ко то успешно не ради не може се звати синдикатом. Или сигурно не синдикатом који ради свој посао и улива поверење. Другу групу чине правци акције и методе деловања које прихвата између две четрвртине и две петине радника.

Љубинка Малешевић

Фото: freeimages.com (Марцело Моура)