Srbi manje veruju u sindikat od Evropljana
NOVI SAD: U privatnom sektoru oko 70 odsto radnika ne prima plate na vreme (isplate variraju, odnosno nije fiksiran datum isplate), jednoj trećini zarada kasni od 30 do 90 dana, dok oko sedam odsto prima sa zakašnjenjem većim od tri meseca, izjavio je nedavno Dragoljub Rajić, koordinator Mreže za poslovnu podršku.
On tvrdi da su danas radnici u Srbiji manje zaštićeni nego u drugim zemljama u okruženju, jer su prepušteni sami sebi. Pogotovo niko o radnicima ne brine u realnom sektoru, a dokaz za to je činjenica da zaposleni u Fabrici šinskih vozila “ Goša” iz Smederevske Palanke čak 20 meseci nisu dobili zaradu.
Međutim, Rajić tvrdi da od 150 opština u Srbiji u 71 nema preduzeća koje ima više od 100 zaposlenih i da kada bi se u onima koje ne isplaćuju plate uveo stečaj to bi bilo dramatično za tu sredinu, pa se to izbegava i iz političkih razloga, a radnici imaju iluziju da su zaposleni.
Od onog ko bi, po logici stvari, najviše trebao da im pomogne radnici malo očekuju. Pokazalo je to i prošlomesečno istraživanje agencije “Ipsos Strateyik marketing” o sindikatima, prema kojem kakvo-takvo poverenje u sindikate ima svega oko 21 odsto radnika, dok im ne veruje duplo više od toga, a za nešto više od trećine preostalih oni predstavljaju nevažnu enigmu odnosno o njima nemaju do kraja definisan stav . U UGS”Nezavinost” ocenjuju da ovi rezultati zapravo pokazuju da je poverenje radnika u sindikate u Srbiji dvostruko manje u odnosu na evropski prosek koji iznosi oko 39 odsto i zaključuju da su upravo sindikati odgovor na Hemigvejevo pitanje “Kome zvona zvone”.
Istraživanje je pokazalo da visoko poverenje u sindikat ima tek dva odsto ispitanika, odnosno između 100.000 i 120.000 radnika, što je praktično aktuelno sindikalno jezgro. U red očekivanih odgovora, tvrde u “Nezavisnosti” ide i rezultat da u sadašnje sindikate nešto veće poverenje imaju pristalice stranaka vlasti nego pristalice opozicije.
Da sindikati ne štite zaposlene i da rade za neke svoje interese smatra 11 odsto radnika, da ničemu ne služe ocenjuje osam odsto, da su korumpirani i pod drugim uticajem smatra sedam odsto, a da u njih posledično nema poverenje ocenjuje trećina ispitanih. Radnici žele da vide više saradnje i akcionog jedinstva među sindikatima i takve svoje zahteve ponavljaju , ali očigledno to sami sindikati ne mogu da im ponude. Zbog toga čak trećina radnika i u ovom istraživanju smatra da su sindikalci ekspoziture političara, vlasnika i direktora ili nekih drugih moćnika, da služe kao maska za mešetarenje, dilovanje i udomljavanje sindikalnih funkcionera kojima je do očuvanja pozicije, a ne do samih zaposlenih. U narodu, kako ocenjuju u “ Nezavisnosti” , to zovu profesionalnim i plaćenim narikačama.
Iz odgovora dobijenih u istraživanju proizilazi da bi slika o sindikatima bila povoljnija kada bi se oni bavili onim što zaposleni vide kao njihov zadatak. Dobijeni odgovori mogu se svrstatiti u dve grupe. Prvu koju prihvata natpolovična većina čine četiri klasična “sveta cilja” sindikata: poboljšanje ukupnog položaja i prava, zarade, bezbednost na radu, pravna zaštita. Ko to uspešno ne radi ne može se zvati sindikatom. Ili sigurno ne sindikatom koji radi svoj posao i uliva poverenje. Drugu grupu čine pravci akcije i metode delovanja koje prihvata između dve četrvrtine i dve petine radnika.
Ljubinka Malešević
Foto: freeimages.com (Marcelo Moura)