Растиславу Шкулецу „Сава Шумановић”

који је на нашој уметничкој сцени присутан тридесет година. Чланови жирија су били др Тијана Палковљевић Бугарски, историчарка уметности, управница Галерије Матице српске, Весна Латиновић, галеристкиња, директорка Галерије Бел арт и  Сава Степанов, ликовни критичар. Награду су му уручили Степанов, као председник жирија и Слободан Цветковић, генерални директор Новосадског сајма.

Примајући ово признање Растислав Шкулец је указао да о наградама док ради, ни не размишња, нити их очекује. Још као студент излагао је с неким од великих уметника, а сада се као награђен нашао у истом друштву што му веома импонује.

Представљајући укратко своја уметничка интересовања, Шкулец указује да није одвајао ликовне дисциплине, пробајући да се огледа у сваком медију. Полазио је, како каже, од идеје и затим тражио израз којим би најбоље то представио и та идеја га је водила од сликарства, цртежа до скулптуре и инста- лације. Тај принцип га је водио и при одабиру материјала: у почетку је радио са оним што му је долазило под руку, па је раз- мишљао како да то прилагоди својој идеји, а када се промене ти његови ставови и идеје промениће се, додао је, вероватно и материјал. Шкулецова стваралачка авантура је започела у времену кризних деведесетих година у доба ратног распада СФРЈ, када он формира свој израз и ствара скулптуре изразито сведене форме, рационализма, геометрије, конструктивизма, указао је Степанов наглашавајући да се ради о иновативном скулпторском ставу, о остварењима која су мењала дотадашњи статус скулптуре релативизирањем основног тријадног односа материјал-маса-простор, о скулптури која се рашчлањавала и приближавала статусу инсталације, бавила се неконвенционалним вајарским материјалима и распростирала у простор који је поистовећен са самом стварношћу.

Шкулец је дипломирао сликарство на Академији уметности у Новом Саду 1989. у класи професора Јована Ракиyића, али је брзо напустио експресивно сликарство каквим се бавио и почео да ради конструктивистичку скулптуру. Један је од оснивача Центра за креативно ангажовање младих “Жута кућа” у којој су се крајем осамдесетих окупљали млади уметници и која је како наглашава Степанов била извориште духа и уметности 80-их. Са Зораном Пантелићем оснивач је групе “Апсолутно скулптурално”, која је деловала почетком деведесетих, затим 1996. формира концепт Апсолутно фракција.

По речима Степанова, у питању је тих човек који се не намеће, али његова улога у скулптури, која је превазишла академско схватање вајарског облика, може се сматрати револуционарном. Шкулец је поуздан актер нових тенденција који има изузетан сензибилитет за импулсе света и уметности, уметник који суверено влада материјалом који изабере и све је то у континуитету развијао што се потврђивало са сваком новом изложбом. Читав његов опус је сасвим персонализован, те је обележен дубоко проживљеним ставовима и поступцима. 

Н. Попов

Књига о вајару Слободану Којићу

На Арт експу је јуче представљена монографија о вајару Слободану Којићу добитнику награде “Сава Шумановић” за 2014. у издању Центра за савремену умјетност Црне Горе. Ненад Шошкић, професор и сада колега, а некада Којићев студент на Факултету ликовних умјетности на Цетињу подсетио је његов педагошки рад који је трајао 25 година и велики утицај током тог периода на ликовну сцену Црне Горе. Сава Степанов је говорио о Којићевом вајарском делу и скулптурама у теракоти по којима је препознатљив, а Светлана Младенов о интернационалном симпозијуму скулптуре Тера” у Кикинди чији је Којић оснивач и у коме од 1982. сваког лета гостују домаћи и страни уметници.

Илији Бакићу уручена награда за фантастику

Песнику, прозаисти и романсијеру Илији Бакићу, иначе сталном сараднику “Дневника”, јуче је под окриљем Салона књига додељена Награда „Станислав Лем“, која се додељује за фантастику у књижевности. У образложењу се наводи се да Бакић иза себе има раскошан опус од двадесетак књига разноврсне провенијенције, као и да је, као критичар и хроничар књижевне праксе код нас и у свету, потписао велики број критичких и есејистичких текстова, при томе се посебно фокусирајући на дела са физиономијом и печатом фантастике. „Естетика фантастике, коју негује више деценија као прозаиста и романсијер, је свакако једна од најубедљивијих и најсугестивнијих у контексту српске књижевности”, истакао је жири, којим је председавао др Светислав Јованов.

Награду „Станислав Лем“ је, подсетимо, установио и додељује Издавачко књижарски центар „Соларис”. „Ово су моменти од којих се не живи, али за које се живи”, рекао је Бакић, примајући награду. „Изузетна ми част што сам добио награду која у свом наслову има тако велико име. Јер, Станислав Лем је за мене и моју генерацију био један од аутора који нас је учио како се пише фантастика, односно научна фантастика, како се о њој размишља и она одређује према осталој литератури. Дакле, добити награду која носи његово име својеврсна је и потврда да оно што радим заслужује пажњу и да на одређени начин ипак надилази пуку забаву коју фантастика и научна фантастика могу пружити знатижељним читаоцима”.

М. С.