Трансплантација не трпи и не прашта импровизације

познати новосадски хирург и највећи стручњак за трансплантацију јетре у Србији професор др Зоран Милошевић из Клиничког центра Војводине.

- Када бисмо знали да имамо пацијента којем је у року од 24 сата неопходна јетра, онда бисмо могли да тражимо орган и добијемо га од “Еуротранспланта”, а ми да орган вратимо њима када га будемо имали. Међутим, имамо лошу евиденцију пацијената којима су потребни органи, а поред тога, за континуитет је неопходно и да се реше финансијски, законодавни и други проблеми да би се обезбедио континуитет - наводи проф. др Зоран Милошевић који је од 2008, када је започео трансплантациони програм јетре у Новом Саду, урадио 34 ове операције, највише од свих хирурга у Србији.

Улазак у “Еуротрансплант” донеће добре помаке у овој години, али не може да реши проблеме. Мора да се постави систем, да се утврде приоритети и виде и људски и технички капацитети, као и медицинске, законодавне и финансијске процедуре. Сада се свему приступа спорадично, од случаја до случаја, а трансплантација не трпи и не прашта импровизације.

- Проблем је што немамо број пацијената којима је потребна јетра. Постоје листе чекања на орган у болницама, али суштински можда имамо свега десет оболелих који су кандидати за трансплантацију. Неки су скинути с листе, јер нису препознати на време, дуго чекају орган и више не могу да буду трансплантирани. Треба у што ранијој фази болести ставити људе на листу, јер, када болест напредује, оштећују се и други органи. Зато је циљ да се што пре препознају они којима је потребан орган - каже др Милошевић.

Како објашњава, имамо тимове који се баве трансплантацијом, као и опрему, али је потребно и да се побољша донорство. Сматра да нови Закон који треба да уђе у јавну расправу, то неће до краја решити, јер се ипак породице на крају питају да ли су сагласне да узму органи.

- Без донора нема трансплантација. У Клиничком центру Војводине смо у последња два месеца само у једном случају имали сагласност породице да се узму органи, а сваке недеље имамо потенцијалног донора, односно пацијента који је доживео мождану смрт. Тешко је рећи због чега породице не дају сагласност. Закон предвиђа да се приликом издавања личних докумената грађани изјасне да ли су против донорства органа и то може да олакша донорство, али остаје одлука на фамилији - наводи др Милошевић.

Оцењује и да је јако важно како се прилази људима, односно фамилији чија се сагласност тражи. Сада је то лакше него претходних година, када се мало знало о донорству и трансплантацији.

- Важно је да се у промоцију донорства укључи и Српска православна црква, која мора да буде активнија и конкретнија. У Шпанији је Римокатоличка црква била покретач промоције донорства и активно учешће СПЦ би много значило - напомиње Милошевић.

Улазак у “Еутотрансплат” јесте шанса за добијање органа, али је неопходно и да наша земља испуни неке услове да би била сталан члан ове организације, а не као сада на годину дана. Милошевић каже да се, између осталог, тражи да земља чланица има десет донора на милион становника, а код нас је сада тај број далеко мањи. Ми смо пре неколико година имали од шест до седам донора на милион становника, а сада је то много лошије и имамо два или три донора на милион становника.

- За подизање трансплантационог програма, осим већег броја донора, неопходно је и да се реши финансијски аспект, односно плаћање људи који раде од нула до 24 сата. Треба да се мотивишу и они који препознају мождану смрт у другим болницама - објашњава наш саговорник.

Једно од могућих решења за бољу организацију трансплантационог програма јесте да се пацијенти, који иду у правцу мождане смрти, шаљу из локалних болница у референтне центре, где ће добити бољу негу и квалитет лечења, а у случају мождане смрти могу да постану потенцијални донори. Милошевић сматра да би то било и најјефтиније решење.

- Половина болница у Србији не испуњава услове за утврђивање мождане смрти и немају ни искуство, ни опрему у процесу препознавања и одржавања потенцијалних кадаверичних донора. За то су потребни стручни људи, који су у референтним центрима. Јетра мора да се уради у року од 12 сати, срце у року од седам, до осам сати, а бубрези до 48 сати. Наравно, што се пре уради, то је боље - објашњава др Милошевић.

Љ. Петровић

У плану и пресађивање рожњаче и панкреаса

- Добра вест је и да ће у Клиничком центру Војводине, поред трансплантација бубрега, јетре и лигамената, радити и трансплантација рожњаче. До сада смо рожњаче слали у Београд. Наш план је и да се покрене трансплантација панкреаса и то ће бити тема конгреса у априлу, на који ће доћи водећи стручњаци из иностранства - каже др Милошевић.