Меркелова од менаџерке кризе до „кризирања”

показатеља да се њена још увек водећа политичка снага незаустављиво осипа у корист новопечене Алтернативе за Немачку. АфД је у последње време једини прави победник на регионалном нивоу – са лепим изгледима да у јесен следеће године забележи историјски успех и преузме власт на оном савезном. Немачка канцеларка Ангела Меркел, неприкосновена лидерка ЦДУ-а, у једној од ретких самокритички интонираних изјава, рекла је да овакав резултат тумачи властитим грешкама у “хендловању” избегличком кризом, које су довеле до таласа од 1,1 милиона миграната који су током 2015. године и после ушли у Немачку.

“Предуго су била напуштена Даблинска правила, понављање те ситуације не жели нико, па ни ја”, тврди Меркелова сада, изговарајући тако прве реченице у своје име и за свој рачун после дужег времена, уместо оног сада већ чувеног “ми то можемо”. То “ми” се, међутим, испоставило као више него проблематично. Да је та реч крила јако много непознаница, све док није постала празна форма, признала је и сама. У једној анкети 82% испитаника је тражило промену курса њене политике према избеглицама, коју очито није довољно добро искомуницирала са својим бирачким телом. “Устав је етички темељ ЦДУ и као канцеларка нисам могла да не дозволим долазак странцима у Немачку, посебно странцима исламске вере, али борићу се да се ситуација из претходне године не понови”, каже Меркелова сада. Другим речима, Немачка ће поштовати људска права, али ће сито за придошлице бити много гушће.

Све је почело с њеном одлуком да се немачке граничне рампе широм отворе у септембру 2015. за избегличке поворке из Сирије, Авганистана и других земаља Блиског истока, Средњег истока и Африке – ратом захваћених подручја. У прави мах то није било ништа необично. Ћерка протестантског свештеника и њени демохришћани не пропуштају да покажу чиме се поносе – између осталог су и хришћани, спремни да у невољи помогну другима. Та иначе морално исправна одлука, којој је ове недеље аплаудирао и амерички председник Барак Обама у Уједињеним нацијама (може му се: Немачка је примила 1,1 милион избеглица, а САД десетак хиљада), на терену се одмах сударила с прописима ЕУ оличеним у Даблинским правилима око спољних граница ЕУ и режима уласка у земље чланице. Готово све оне су се побуниле, а посебно земље Средоземља – Грчка и Италија – прве на удару колона очајника који ризикују животе да би стигли до Европе.

Поред масовних захтева за азил, у Немачку је ушао и велики број сиромашних миграната који нису политички прогоњени, па и други сналажљиви срећници. Јавност је слушала канцеларкино: “Не брините, све ће бити у реду”, и гледала како задовољни мигранти с њом праве селфије.

Додуше, немачко становништво је остарело и привреди је потребна ињекција радне снаге, док су младе избеглице жељне запослења, али нема тог експерта који би могао да каже од чега ће ти млади и махом необразовани људи живети у дотичном тренутку, а и убудуће, јер индустрија у земљи тежи све већој аутоматизацији и роботизацији. Такође, на који начин ће се дошљаци из предмодерних, несекуларних култура, уклопити у једно сложено, демократско друштво какво је Немачка данас. Технократска и ауторитарна решења одозго ту пуно не помажу, и убрзо се појавио мањак демократске легитимности одлука која је Меркелова доносила.

Избегличко питање је у међувремену од моралног, постало и политичко, не само да ли је одлука исправна, него да ли је и права, сагласна са ситуацијом. Покушаји Меркелове да и друге земље ЕУ помоћу квота за пријем избеглица наговори да учествују у решавању проблема убрзо су одбачени. Њену политику данас подржава једва по која европска влада, а од стотина хиљада избеглица које је требало да се удоме у другим земљама, распоређено је једва око 4.000.

Меркелова је ипак све време била недодирљива захваљујући својој огромној популарности, располажући независношћу о којој други европски политичари могу само да сањају. Данас то звучи као прошло време – сваки други Немац се противи томе да канцеларка добије четврти мандат на изборима 2017. Она се опажа не више као неко ко је способан да прави коалиције и уједињује, него као тачка поларизовања, па и у самим редовима хришћанских демократа. Навикла да управља партијом одозго, сада ће морати да покуша одоздо, иначе ће завршити у подруму.

Почетак савезне канцеларке у јесен 2005. као и њена прва велика коалиција ЦДУ-ЦСУ-а са СДП-ом није јој донео нарочиту позицију, али се то променило с избијањем финансијске кризе. Створила се слика о успешној менаyерки која плива кроз узбуркано море финансија и одржава немачки привредни брод на правом курсу. Потом је уследило време одбране евра по цену замерања другим чланицама Европске уније али је и с тиме могла да се носи. Током кризе у Украјини и с појавом рата у Сирији њен спољнополитички ангажман је потиснуо у други план унутрашње тешкоће. Међутим, почетак пада њеног рејтинга 2015. и критике од стране коалиционог партнера, баварског премијера Хорста Зехофера и вође ЦСУ уз захтеве да се уведе горња граница за пријем избеглица од 200.000 људи годишње, као и последњи резултати покрајинских избора јасно показују да све иде низбрдо. ЦДУ је пред избором: ако Меркелову не истакне као кандидата за новог-старог савезног канцелара то ће бити знак капитулације њене и уједно политике странке, док би њено потврђивање за трку у 2017. могло ЦДУ да одведе у пораз. О томе ће се одлучивати на партијској конвенцији у децембру, с тим што је у редовима демохришћана клима од кооперације прешла на конфронтацију око Меркелове.

У партији јој пребацују низак праг толеранције за другачија мишљења, као и да свакоме ко помене национални идентитет, водећу немачку културу и патриотизам залепи етикету десног популисте. Без коректуре политике према мигрантима нема повратка ранијих бирача ЦДУ који су се прелили АфД-у, кажу њени критичари.

И шеф коалиционих партнера (СПД) Зигмар Габријел у интервјуу за ТВ ЗДФ каже да је током мигрантске кризе једва неки савет послушала, а за време пуча у Турској није довољно брзо и адекватно реаговала. Споразум о слободној трговини са САД (ТТИП) за који се заложила, пак, практично је мртав. Порука вође социјалдемократа је да она више није велики мајстор, него виновник кризе.

Сара Вагенкнехт, шефица посланичке групе Левице у Бундестагу у интервјуу за “Цајт” упозорила је ових дана да је заправо социјално питање све важније у Немачкој. Док се неједнакост повећава, као и група незапослених и оних с ниским примањима, Меркелова то пренебрегава.

Вагенкнехтова тврди да је АфД окупио радне људе с ниским примањима, издржаване, незапослене, а то ипак није класична клијентела ЦДУ. Како каже, у АфД-у нису сви ни десничари ни расисти, иако међу њима има и припадника бивших неонациста из забрањене НПД. Многи последњих година губе стандард и не виде како да га одбране, тешко живе и страхују за будућност осећајући се напуштеним. По њој, Левица је једина преостала протестна партија као опозиција несоцијалом курсу владајуће политике у Немачкој, која је постала неолиберални партијски картел.

Једноставно, АфД се не плаши да говори о проблемима које друге партије заобилазе. Када у кратком времену милион људи из сасвим другачијег културног окружења дође у земљу а савезна влада, покрајине и општине немају алатке за њихову интеграцију, почињу проблеми, упозорава Вагенкнехтова. Држава већ годинама даје све мање новца за делове градова и места која су зависна од социјалне помоћи. С друге стране, према процени Института за немачку привреду, у 2016. Берлин ће издвојити чак 22 милијарде евра за решавање проблема с избеглицама, што је из угла Немаца који брину за свој посао – превише. Пуно њих ради ситне послове и само хонорарно с малим примањима, има три милиона незапослених и још милион оних на социјалној помоћи. Приде, ту су и радикални исламисти.

Меркелова, изгледа, њихове страхове више не разуме, али има ко хоће.

Реља Кнежевић