Merkelova od menadžerke krize do „kriziranja”

pokazatelja da se njena još uvek vodeća politička snaga nezaustavljivo osipa u korist novopečene Alternative za Nemačku. AfD je u poslednje vreme jedini pravi pobednik na regionalnom nivou – sa lepim izgledima da u jesen sledeće godine zabeleži istorijski uspeh i preuzme vlast na onom saveznom. Nemačka kancelarka Angela Merkel, neprikosnovena liderka CDU-a, u jednoj od retkih samokritički intoniranih izjava, rekla je da ovakav rezultat tumači vlastitim greškama u “hendlovanju” izbegličkom krizom, koje su dovele do talasa od 1,1 miliona migranata koji su tokom 2015. godine i posle ušli u Nemačku.

“Predugo su bila napuštena Dablinska pravila, ponavljanje te situacije ne želi niko, pa ni ja”, tvrdi Merkelova sada, izgovarajući tako prve rečenice u svoje ime i za svoj račun posle dužeg vremena, umesto onog sada već čuvenog “mi to možemo”. To “mi” se, međutim, ispostavilo kao više nego problematično. Da je ta reč krila jako mnogo nepoznanica, sve dok nije postala prazna forma, priznala je i sama. U jednoj anketi 82% ispitanika je tražilo promenu kursa njene politike prema izbeglicama, koju očito nije dovoljno dobro iskomunicirala sa svojim biračkim telom. “Ustav je etički temelj CDU i kao kancelarka nisam mogla da ne dozvolim dolazak strancima u Nemačku, posebno strancima islamske vere, ali boriću se da se situacija iz prethodne godine ne ponovi”, kaže Merkelova sada. Drugim rečima, Nemačka će poštovati ljudska prava, ali će sito za pridošlice biti mnogo gušće.

Sve je počelo s njenom odlukom da se nemačke granične rampe širom otvore u septembru 2015. za izbegličke povorke iz Sirije, Avganistana i drugih zemalja Bliskog istoka, Srednjeg istoka i Afrike – ratom zahvaćenih područja. U pravi mah to nije bilo ništa neobično. Ćerka protestantskog sveštenika i njeni demohrišćani ne propuštaju da pokažu čime se ponose – između ostalog su i hrišćani, spremni da u nevolji pomognu drugima. Ta inače moralno ispravna odluka, kojoj je ove nedelje aplaudirao i američki predsednik Barak Obama u Ujedinjenim nacijama (može mu se: Nemačka je primila 1,1 milion izbeglica, a SAD desetak hiljada), na terenu se odmah sudarila s propisima EU oličenim u Dablinskim pravilima oko spoljnih granica EU i režima ulaska u zemlje članice. Gotovo sve one su se pobunile, a posebno zemlje Sredozemlja – Grčka i Italija – prve na udaru kolona očajnika koji rizikuju živote da bi stigli do Evrope.

Pored masovnih zahteva za azil, u Nemačku je ušao i veliki broj siromašnih migranata koji nisu politički progonjeni, pa i drugi snalažljivi srećnici. Javnost je slušala kancelarkino: “Ne brinite, sve će biti u redu”, i gledala kako zadovoljni migranti s njom prave selfije.

Doduše, nemačko stanovništvo je ostarelo i privredi je potrebna injekcija radne snage, dok su mlade izbeglice željne zaposlenja, ali nema tog eksperta koji bi mogao da kaže od čega će ti mladi i mahom neobrazovani ljudi živeti u dotičnom trenutku, a i ubuduće, jer industrija u zemlji teži sve većoj automatizaciji i robotizaciji. Takođe, na koji način će se došljaci iz predmodernih, nesekularnih kultura, uklopiti u jedno složeno, demokratsko društvo kakvo je Nemačka danas. Tehnokratska i autoritarna rešenja odozgo tu puno ne pomažu, i ubrzo se pojavio manjak demokratske legitimnosti odluka koja je Merkelova donosila.

Izbegličko pitanje je u međuvremenu od moralnog, postalo i političko, ne samo da li je odluka ispravna, nego da li je i prava, saglasna sa situacijom. Pokušaji Merkelove da i druge zemlje EU pomoću kvota za prijem izbeglica nagovori da učestvuju u rešavanju problema ubrzo su odbačeni. Njenu politiku danas podržava jedva po koja evropska vlada, a od stotina hiljada izbeglica koje je trebalo da se udome u drugim zemljama, raspoređeno je jedva oko 4.000.

Merkelova je ipak sve vreme bila nedodirljiva zahvaljujući svojoj ogromnoj popularnosti, raspolažući nezavisnošću o kojoj drugi evropski političari mogu samo da sanjaju. Danas to zvuči kao prošlo vreme – svaki drugi Nemac se protivi tome da kancelarka dobije četvrti mandat na izborima 2017. Ona se opaža ne više kao neko ko je sposoban da pravi koalicije i ujedinjuje, nego kao tačka polarizovanja, pa i u samim redovima hrišćanskih demokrata. Navikla da upravlja partijom odozgo, sada će morati da pokuša odozdo, inače će završiti u podrumu.

Početak savezne kancelarke u jesen 2005. kao i njena prva velika koalicija CDU-CSU-a sa SDP-om nije joj doneo naročitu poziciju, ali se to promenilo s izbijanjem finansijske krize. Stvorila se slika o uspešnoj menayerki koja pliva kroz uzburkano more finansija i održava nemački privredni brod na pravom kursu. Potom je usledilo vreme odbrane evra po cenu zameranja drugim članicama Evropske unije ali je i s time mogla da se nosi. Tokom krize u Ukrajini i s pojavom rata u Siriji njen spoljnopolitički angažman je potisnuo u drugi plan unutrašnje teškoće. Međutim, početak pada njenog rejtinga 2015. i kritike od strane koalicionog partnera, bavarskog premijera Horsta Zehofera i vođe CSU uz zahteve da se uvede gornja granica za prijem izbeglica od 200.000 ljudi godišnje, kao i poslednji rezultati pokrajinskih izbora jasno pokazuju da sve ide nizbrdo. CDU je pred izborom: ako Merkelovu ne istakne kao kandidata za novog-starog saveznog kancelara to će biti znak kapitulacije njene i ujedno politike stranke, dok bi njeno potvrđivanje za trku u 2017. moglo CDU da odvede u poraz. O tome će se odlučivati na partijskoj konvenciji u decembru, s tim što je u redovima demohrišćana klima od kooperacije prešla na konfrontaciju oko Merkelove.

U partiji joj prebacuju nizak prag tolerancije za drugačija mišljenja, kao i da svakome ko pomene nacionalni identitet, vodeću nemačku kulturu i patriotizam zalepi etiketu desnog populiste. Bez korekture politike prema migrantima nema povratka ranijih birača CDU koji su se prelili AfD-u, kažu njeni kritičari.

I šef koalicionih partnera (SPD) Zigmar Gabrijel u intervjuu za TV ZDF kaže da je tokom migrantske krize jedva neki savet poslušala, a za vreme puča u Turskoj nije dovoljno brzo i adekvatno reagovala. Sporazum o slobodnoj trgovini sa SAD (TTIP) za koji se založila, pak, praktično je mrtav. Poruka vođe socijaldemokrata je da ona više nije veliki majstor, nego vinovnik krize.

Sara Vagenkneht, šefica poslaničke grupe Levice u Bundestagu u intervjuu za “Cajt” upozorila je ovih dana da je zapravo socijalno pitanje sve važnije u Nemačkoj. Dok se nejednakost povećava, kao i grupa nezaposlenih i onih s niskim primanjima, Merkelova to prenebregava.

Vagenknehtova tvrdi da je AfD okupio radne ljude s niskim primanjima, izdržavane, nezaposlene, a to ipak nije klasična klijentela CDU. Kako kaže, u AfD-u nisu svi ni desničari ni rasisti, iako među njima ima i pripadnika bivših neonacista iz zabranjene NPD. Mnogi poslednjih godina gube standard i ne vide kako da ga odbrane, teško žive i strahuju za budućnost osećajući se napuštenim. Po njoj, Levica je jedina preostala protestna partija kao opozicija nesocijalom kursu vladajuće politike u Nemačkoj, koja je postala neoliberalni partijski kartel.

Jednostavno, AfD se ne plaši da govori o problemima koje druge partije zaobilaze. Kada u kratkom vremenu milion ljudi iz sasvim drugačijeg kulturnog okruženja dođe u zemlju a savezna vlada, pokrajine i opštine nemaju alatke za njihovu integraciju, počinju problemi, upozorava Vagenknehtova. Država već godinama daje sve manje novca za delove gradova i mesta koja su zavisna od socijalne pomoći. S druge strane, prema proceni Instituta za nemačku privredu, u 2016. Berlin će izdvojiti čak 22 milijarde evra za rešavanje problema s izbeglicama, što je iz ugla Nemaca koji brinu za svoj posao – previše. Puno njih radi sitne poslove i samo honorarno s malim primanjima, ima tri miliona nezaposlenih i još milion onih na socijalnoj pomoći. Pride, tu su i radikalni islamisti.

Merkelova, izgleda, njihove strahove više ne razume, ali ima ko hoće.

Relja Knežević