Може ли се изнова написати „Дон Кихот”

а њему (ни)је увек веровати, био је засигурно и - знатижеља. Видети може ли се написати не неки други Кихот, него управо онај Дон Кихот... Излишно је додати да никад није помишљао на механичко преписивање изворника: па он себи никад није поставио за циљ да га копира! Његова дивна амбиција била је да поново напише неколико страница које би се поклапале - реч по реч и ред по ред - са страницама Мигуела де Сервантеса.

Па, може ли писац написати дело које ће се, ред по ред, реч по реч и страницу по страницу поклапати са жељама читалаца? Писац обично не зна одговор на ово питање, али као читалац - такође не зна!

Јер, обично се испостави да баш писци, који у начелу претендују на приказивање стварности, најчешће никада и немају прави додир са стварношћу и живот им пролази готово као у неком сну, баш као Дон Кихоту, баш као, уосталом, слепом Борхесу који је, види чуда, био директор Библиотеке иако није могао да чита ни књиге које је чувао, а камоли нешто више, тј. друго. Тако се додир са стварношћу често претвара у брзу искру, која се мора уловити у трену јер ишчезава у секунди, заувек, као изненадни хук воза који испуњава хоризонт ноћу, када се смири градска бука, и док почнеш да размишљаш о путницима који у том трену спавају, седе у тоалету, воде живахан разговор или једу печено пиле док из сребрне фолије капље охлађена маст, хук се изгуби, путници су нестали, а воз је напустио перон стварности остављајући само пусте кулисе потемкиновог (лажног) живота.

Тако се често стварност у понуђеној визији пишчевих дела  и прича, баш као и живот, често претварају у убедљиву слику напуштеног града. Врата су закључана, зарђали катанци чувају напуштене фабричке хале и станове голих зидова од намерника који никада и неће доћи. Лифтови су заглављени, заувек, на међуспратовима препуним ђубрета, по бетонским гредама сеновитих павиљона који ођекују празнином шетају само голубови, а лепет крила нема ко да чује. Свуда је рђа, прљава маст, окорело машинско уље и смрад запуштене и загушене канализације чијим тескобним тунелима протрчи тек по који мршави пацов.

Тако се, у стварности романа (фикције) често дешава да људи (јунаци) живе - погрешно. Јунаци се претварају у (само) симбол Нечега – похлепе, љубави, глупости, страсти, лукавости... – а не у стварне особе. Остају у предворју, заједно са фрустрираним писцем, и не стижу да уђу у главну одају у којој столују Чињенице живота. Баш оно о чему је вешто приповедала Агата Кристи: „Човек, у ствари, не може бити поштеђен ничега. Пре или касније мора се суочити са стварима“. И на крају, када се писац и његови јунаци најзад суоче са истином да су за све већ дефинитивно одоцнили, да нема ни времена ни простора за поновно, исправно, приповедање једном погрешно испричане приче баш као што је споменути Менар узалудно исписивао Сервантесовог Кихота (не) схватајући да је то увек иста прича од тачке до тачке, и када ипак дође неки ред и на њих, да се, ипак, „суоче са стварима“, тренутак више не погодује ни њима, а ни читаоцима.

Тако се, на несрећу по писца и његове јунаке, готово редовно стиже до ситуације која омогућава (будућим) критичарима, теоретичарима и књижевним историчарима да лако изађу на крај са делом које се, канда, баш и није укоренило у читалачки обзор; довољно је да ти будући интерпретатори напишу реченицу: написао је више књига него што је стекао читалаца!

То је тренутак у којем остарелом писцу и његовим лажним јунацима преостаје само да мирују, чекају нови дан да сване и звезде попадају с неба.

Ђорђе Писарев

Велики Еко и Толстој

Не постоји, изгледа, ама баш никаква разлика између “заводљиве стварности која ме окружује” и “стварности створеној у литератури”: књижевност се бави основним чињеницама живота: смрт (и живот), љубав и мржња, срећа и несрећа… а поетички пут и приповедачка стратегија се бира према (уметничком) сензибилитету. Најважнија су осећања која се преносе потенцијалном читаоцу, а начин показује колико је писац мајстор или не.

Велики је писац, изгледа, и Умберто Еко са потпуном фикцијом попут “Острва дана пређашњег”, али и Толстој који исцрпно и реалистички извештава о поразу Наполеона у Русији.