Može li se iznova napisati „Don Kihot”

a njemu (ni)je uvek verovati, bio je zasigurno i - znatiželja. Videti može li se napisati ne neki drugi Kihot, nego upravo onaj Don Kihot... Izlišno je dodati da nikad nije pomišljao na mehaničko prepisivanje izvornika: pa on sebi nikad nije postavio za cilj da ga kopira! Njegova divna ambicija bila je da ponovo napiše nekoliko stranica koje bi se poklapale - reč po reč i red po red - sa stranicama Miguela de Servantesa.

Pa, može li pisac napisati delo koje će se, red po red, reč po reč i stranicu po stranicu poklapati sa željama čitalaca? Pisac obično ne zna odgovor na ovo pitanje, ali kao čitalac - takođe ne zna!

Jer, obično se ispostavi da baš pisci, koji u načelu pretenduju na prikazivanje stvarnosti, najčešće nikada i nemaju pravi dodir sa stvarnošću i život im prolazi gotovo kao u nekom snu, baš kao Don Kihotu, baš kao, uostalom, slepom Borhesu koji je, vidi čuda, bio direktor Biblioteke iako nije mogao da čita ni knjige koje je čuvao, a kamoli nešto više, tj. drugo. Tako se dodir sa stvarnošću često pretvara u brzu iskru, koja se mora uloviti u trenu jer iščezava u sekundi, zauvek, kao iznenadni huk voza koji ispunjava horizont noću, kada se smiri gradska buka, i dok počneš da razmišljaš o putnicima koji u tom trenu spavaju, sede u toaletu, vode živahan razgovor ili jedu pečeno pile dok iz srebrne folije kaplje ohlađena mast, huk se izgubi, putnici su nestali, a voz je napustio peron stvarnosti ostavljajući samo puste kulise potemkinovog (lažnog) života.

Tako se često stvarnost u ponuđenoj viziji piščevih dela  i priča, baš kao i život, često pretvaraju u ubedljivu sliku napuštenog grada. Vrata su zaključana, zarđali katanci čuvaju napuštene fabričke hale i stanove golih zidova od namernika koji nikada i neće doći. Liftovi su zaglavljeni, zauvek, na međuspratovima prepunim đubreta, po betonskim gredama senovitih paviljona koji ođekuju prazninom šetaju samo golubovi, a lepet krila nema ko da čuje. Svuda je rđa, prljava mast, okorelo mašinsko ulje i smrad zapuštene i zagušene kanalizacije čijim teskobnim tunelima protrči tek po koji mršavi pacov.

Tako se, u stvarnosti romana (fikcije) često dešava da ljudi (junaci) žive - pogrešno. Junaci se pretvaraju u (samo) simbol Nečega – pohlepe, ljubavi, gluposti, strasti, lukavosti... – a ne u stvarne osobe. Ostaju u predvorju, zajedno sa frustriranim piscem, i ne stižu da uđu u glavnu odaju u kojoj stoluju Činjenice života. Baš ono o čemu je vešto pripovedala Agata Kristi: „Čovek, u stvari, ne može biti pošteđen ničega. Pre ili kasnije mora se suočiti sa stvarima“. I na kraju, kada se pisac i njegovi junaci najzad suoče sa istinom da su za sve već definitivno odocnili, da nema ni vremena ni prostora za ponovno, ispravno, pripovedanje jednom pogrešno ispričane priče baš kao što je spomenuti Menar uzaludno ispisivao Servantesovog Kihota (ne) shvatajući da je to uvek ista priča od tačke do tačke, i kada ipak dođe neki red i na njih, da se, ipak, „suoče sa stvarima“, trenutak više ne pogoduje ni njima, a ni čitaocima.

Tako se, na nesreću po pisca i njegove junake, gotovo redovno stiže do situacije koja omogućava (budućim) kritičarima, teoretičarima i književnim istoričarima da lako izađu na kraj sa delom koje se, kanda, baš i nije ukorenilo u čitalački obzor; dovoljno je da ti budući interpretatori napišu rečenicu: napisao je više knjiga nego što je stekao čitalaca!

To je trenutak u kojem ostarelom piscu i njegovim lažnim junacima preostaje samo da miruju, čekaju novi dan da svane i zvezde popadaju s neba.

Đorđe Pisarev

Veliki Eko i Tolstoj

Ne postoji, izgleda, ama baš nikakva razlika između “zavodljive stvarnosti koja me okružuje” i “stvarnosti stvorenoj u literaturi”: književnost se bavi osnovnim činjenicama života: smrt (i život), ljubav i mržnja, sreća i nesreća… a poetički put i pripovedačka strategija se bira prema (umetničkom) senzibilitetu. Najvažnija su osećanja koja se prenose potencijalnom čitaocu, a način pokazuje koliko je pisac majstor ili ne.

Veliki je pisac, izgleda, i Umberto Eko sa potpunom fikcijom poput “Ostrva dana pređašnjeg”, ali i Tolstoj koji iscrpno i realistički izveštava o porazu Napoleona u Rusiji.