За чашицом све више посежу жене и омладинци

 свим поремећајима здравља, одмах после кардиоваскуларних и малигних обољења. Узроци због којих људи најчешће посегну за чашом су многоструки, али најчешће због потребе за бегом од стварности која из одређених разлога постала неподношљива.



Баш из тог разлога депресивни пацијенти често посежу за алкохолом као решењем јер је већ опште познато да алкохол подиже расположење. Уколико пацијенти који пате од депресије користе алкохол као „лек“, дугорочно нема резултата јер се развојем зависности од алкохола депресивни симптоми увек повећавају.



– Пацијенти, у зависности од стања у којем су, склони су суициду, а разлог је најчешће депресија, с тим што је некад она примарна болест због које су почели да пију, а некада се дешава и обрнута ситуација – казао је председник социо-психотерапијског клуба лечених алкохоличара „Дунав“ из Новог Сада Дарко Јанковић. – Посебан проблем је све већи алкохолизам жена и школске омладине.



По речима нашег саговорника, алкохолизам је биолошка, хемијска и социолошка тешка болест зависности, која је подмукла, враћа се и није излечива. Зависност се обично стиче после 10-15 година пијења, а просек старости пацијената који долазе на лечење је од 40 до 50 година. Око три до пет одсто светске популације чине алкохоличари. Уколико се посматра само пунолетна група светског становништва, број оболелих од алкохолизма достиже проценат од 10 до 15 одсто, с тим што десет одсто чини мушки део популације, а од три до пет одсто женски. Нажалост, из године у годину имамо пораст конзумирања алкохола и код малолетника.



– Имамо проблем алкохолизма и код школских узраста, студентске омладине, али и код оних који су завршили школе, а не раде, још увек су код родитеља – рекао је Јанковић. – С њима је ситуација специфична, јер пију сасвим другачије, односно пију јер је то данас постао тренд који мисле да треба да прате. Велики је проблем што млади мешају алкохол с енергетским пићима или другим штетним супстанцама те је и ефекат јачи и много гори по њихово здравље.



Истраживања су показала да деца алкохоличара имају веће предиспозиције да и сама постану алкохоличари него што је то случај код породица које нису уживаоци алкохола. Тај податак се објашњава генетичком предиспозицијом на отпорност и осетљивост на сам алкохол, али и процесом учења понашања од властитих родитеља. Деца алкохоличара су посебно угрожена јер одрастају у окружењу у којем је присуство алкохола нормалан и неизоставан део живота.



У Новом Саду постоје три клуба лечених алкохоличара, која су, стицајем околности, смештена на једном месту. Клуб „Грбавица“ најстарији је, иза себе има више од 50 година рада, клуб „Младост“ постоји око 30 година, а клуб „Дунав“ је недавно обележио 23 године рада. Наш саговорник, како каже, и сам је у апстиненцији већ пуних 25 година, без рецидива, те зна колико је тешко борити се с болешћу која полако убија нашу популацију.



– Задатак нашег клуба је борба против рецидива кроз едукацију, рехабилитацију и ресоцијализацију чланова и подршци њиховим породицама, како би се лакше вратили у друштво – рекао је Јанковић. – Идеја да се оснује клуб је дошла од нашег првог терапеута у клубу, госпође која је сада у пензији и која је мене лечила и помогла ми да се спасем од алкохола и да будем данас жив. Тако је на њену иницијативу клуб почео да ради 15. маја 1993. године.



Кроз клуб је до сада прошло око 200 чланова. По Јанковићевим речима, 140 људи се залечило, 35 није успело у лечењу, десетак чланова је нажалост преминуло, док је 15 чланова од 2015. до средине маја 2016. године отишло по разним основама. Клуб тренутно броји 51 члана, од тога 23 мушкарца који се лече, 11 жена, 15 сарадника и два терапеута. Нарочито добро пролазе они који имају сарадника јер је он тај који помаже залечењу,  они су супервизори. То су супруге јер су углавном мушкарци ти који су се одали алкохолу, или су то сад већ и деца. Има и оних који су у некој токсикоманској фази, то су тешки облици и с њима је најтеже радити.



Доста алкохоличара је анксиозно, имају разне поремећаје понашања, агресивни су. Некада су у клубу имали и људе којима је изречена мера обавезног лечења која траје у просеку две године, и то углавном долази због насиља, или у породици или према комшијама и пријатељима. Нажалост, с њима буде проблема јер, како каже наш саговорник, нису могли да их задрже у клубу, пошто нису показивали никакав интерес да пораде на проблему због којег су ту и дошли.



У клубу постоји и СОС телефон, који је уједно и телефон клуба, а који, како каже наш саговорник, много помаже. На телефон се јављају људи који су едуковани за ту врсту помоћи и који знају како треба да дочекају и испрате пацијента. Број телефона је 021/496-145, а клуб ради уторком, средом и четвртком од 15 до 21 час. Уколико неко позове другим даном, у клубу имају телефонску секретарицу на коју се може оставити порука те нема бојазни да ће неко бити изостављен, уколико је упућен позив у помоћ. Алкохолизам је у нашој земљи веома узео маха, много се пије, а спустио се и на ниже разреде основних школа, те деца почињу да конзумирају алкохол већ у петом разреду. Нажалост, у клубовима за одвикавање од алкохола веома је мали број волонтера, али и специјалиста ове области, у односу на огроман број алкохоличара.

И.Миклоши

Алкохолни епи-напад



– Људи због алкохола упадају у такозване алкохолне епи-нападе – рекао је Дарко Јанковић. – Они настају као последица акутне интоксикације алкохолом или у почетку апстиненције, обично шест до 30 сати након последњег пића. Уколико се не лечи одговарајућом терапијом и на време, у тим случајевима може доћи и до смрти пацијента.