Пензионери и незапослени „победили” запослене

да је од почетка ове године промењен систем оцењивања због усаглашавања с еропским стандардима.

Пре ревизије, у прошлој години је у Србији било 2.060.500 запослених, а након измена, Републички завод за статистику дошао је до прошлогодишњег просека од 2.050.200. У исто време, по подацима Централног регистра обавезног социјалног осигурања, просек запослености за прошлу годину износи 1.995.800. Док би Централни регистар обавезног социјалног осигурања – јер због тога и постоји – морао да има тачне и прецизне податке о броју запослених у Србији, остаје нејасно на основу којих критеријума је Анкета о радној снази РЗС-а показала већу запосленост јер разлика од 54.400 запослених није мала.

Но, без обзира на то да ли се узму подаци Анкете о радној снази РЗС-а или Централног регистра обавезног социјалног осигурања, више је него јасно да је Србији хитно потребно веће запошљавање јер постојећи број запослених тешко да може да „издржава” постојеће пензионере, незапослене, примаоце социјалне и друге државне помоћи. Наиме, на  евиденцији Фонда за пензијско и инвалидско осигурање на крају прошле године било је 1.735.942 пензионера. Дакле, нешто мање него запослених. У исто време, на евиденцији незапослених било је 743.518 људи. Како управо запослени из својих примања издвајају доприносе и за пензијско и инвалидско осигурање, али и за незапосленост, произлази да – нешто више, или мање у зависности од извора – око два милиона запослених треба да издваја новац за 2.479.460 пензионера и незапослених јер се толико добије када се саберу они који примају пензију и они који су без посла. Другим речима, на издвајања запослених чека око пола милиона људи више него што Србија има укупно радника. У више од трећине општина у Србији тренутно има више пензионера него радника јер су многи некадашњи гиганти претходних деценија пропали, а запослени спас потражили и нашли у Фонду ПИО.

Већ годинама је јасно да је пензијски систем Србије неодржив и да га је тешко поправљати све док на једног пензионера „дође” један радник, а о онима који су без посла или чекају помоћ државе да се и не прича. Сви решење виде у већем запошљавању, али оно годинама измиче и уместо да се повећава број радника, повећавају се евиденције Фонда ПИО и НСЗ-а. У таквој ситуацији не чуди податак да су примања пензионера у Србији постала основни извор потрошње и да сваки трећи динар у кући долази управо од пензије. Примања најстаријих грађана у Србији месечно достижу 31,5 одсто укупног кућног буyета.

Мада је просечна пензија упола мања од просечне плате у Србији, подаци показују да су пензионери и најредовније платише комуналних производа и услуга, али и да готово половина њих издржава децу, па и унучад, чак и ако не живе заједно с њима. Помажу и деци која су запослена а примају минималну плату или месецима раде а не добијају зараду. Једноставно, постаје одрживо само оно домаћинство у којем има и пензионера јер су пензије постале једина сигурна примања, која редовно стижу два пута месечно.

Дакако, постојећи број запослених не може да уплати довољно новца у пензијску касу за исплату и тако малих просечних пензија, због чега се из буyета Србије издваја 50 одсто издатака за пензију. Међународне финансијске организације траже од Србије да зарад буyетског дефицита смањи учешће у исплати пензија, али то би значило да се доведу у питање и тако мала примања српских пензионера. Дотације Фонду ПИО за редовну исплату пензија могла би смањити само повећана запосленост, а она зависи од много чега, а пре свега од инвестирора који ће отварати нова радна места.

Љ. Малешевић