Дан победе у Хабаровску: „Чији би ратни бродови сад били у Севастопољу”

Мало се зна у Србији о руским градовима средње величине, поготову оних на Далеком истоку. А о Хабаровску (630.000), основаном 1858. на ушћу реке Усури у моћни Амур, вреди знати.

Због свог географског положаја и због тога што је Владивосток, око 750 км јужно, дванаест часова чувеним транс-сибирским возом, у ШСР-у је био „затворен“ војни град, Хабаровск је заправо центар огромног источног Сибира.

И уместо да је некакав „дивљи Исток“, то је леп и пријатан град, коме би Београд могао да позавиди на сређености, чистоћи и учтивости уличног понашања. Полиција је невидљива, просјака једва да има, а општеприсутна је интересантна мешавина свих могућих сибирских и источноазијских лица, као и најтипичнијих чистих руских.

Као и у свим значајним градовима Руске Федерације, у Хабаровску је 9. маја прослављен Дан победе у „Великом отаyбинском рату“ масивном парадом на главном тргу, који и даље носи име Лењина. Велика маса људи која се сливала на трг тог дана, присуствовала паради и - после војске и оружја – активно учествовала у њој, с децом, заставицама и носећи увеличане портрете својих деда и прадеда-бораца попут транспарената, понашала се весело и раздрагано на начин који је тешко одглумити. Био је леп пролећни дан, 19 степени, али то не може да објасни ни ентузијазам ни очигледан понос.

Посматрао сам их пажљиво, изблиза, и сматрам да нисам наиван: обични, пристојни, солидно обучени мушкарци, жене и деца који безусловно воле своју земљу таква каква је и с компликованом прошлошћу таквом каква је. О тој љубави и вери у себе и своје ни реч у коментарима Патрика Ривела (Гоод Морнинг Америца), Иље Лозовског (Нењсњеек) и других западних новинара које сам јуче прочитао, а који су се, с нескривеном малициозношћу, концентрисали искључиво на параду у Москви, као „излогу“ Путинових војних намера.

Пре дванаест година, завршен је у Хабаровску Спасо-Преображенски Собор, деведесетшест метара висок и прелеп, да замени онај који су бољшевици својевремено сурово срушили. Налази се на Тргу војне славе, елузивном појму који ту има свој споменик. Такве контрадикције су типичне за РФ, па и за Хабаровск, у коме је друга важна црква, Успенски Собор, на истом тргу са спомеником комсомолцима. На тргу Славе, 10. маја преподне, истовремено су се дешавале три ствари. Из дворишта школе поред богословије допирала је дечја граја. Из богословске „пекарне“ допирао је неодољив мирис ражаног хлеба справљеног по средњовековном рецепту. Међутим, пред спомеником Војној слави видео сам забрињавајући призор.

Ту је била група густо збијене деце од око седам година, њих двадесетак. Била је ту и учитељица која је покушавала да примора једну својеглаву слатку девојчицу, која се вртела сама за себе, да се прикључи групи. Но актер којим су деца била фасцинирана био је млад човек, бујне плаве косе, правилних црта, у војничкој кошуљи, који је деци демонстрирао аутентичне пиштоље, ручне бомбе, машинке, па и митраљез! Уз то им је држао говор, као да су регрути од осамнаест година, о крвавом грађанском рату, о Буђонију, о фашистима, о убијању прса у прса у Стаљинграду.

Ово детаљно описујем зато што је само један од безбројних могућих примера милитаризације Руске Федерације. Данима пре 9. маја, разне ТВ станице имале су бескрајне програме о биткама и ветеранима, од подморничара до жена-пилота и дечака обавештајаца. Све се односило на период 1941-1945, а не, рецимо, на Авганистан. Моји многобројни саговорници слажу се да је некаква ратоборност – искључиво дефанзивна, кажу сви – истински староруски, а не Путинов, одговор на санкције, изолацију, напад на рубљу, на агресивно снижење цене нафте, на њихов нормалан живот.

Подсећају на организоване обојене квази-револуције, на Мајдан у Кијеву пун екстремних десничара, са триковима сличним онима којима је Србија била изложена. Кад их питам о Криму кажу: „Крим је увек био руски док га Хрушчов није дао Украјини да некако „отплати“ страхоте њиховог изгладњивања од стране Стаљина“. То је такође болна тачка. Пословођа вагон-ресторана ми је казао без страха: „Да није било 1937. године (мисли на брутално и бесмислено уништавање најбољих официра), не би било 1941“.

Људи на тзв. Западу не желе да схвате колико су овакве теме живе и болне у Русији, на пример, у Хабаровску, који је поднео велике жртве. Људи кажу: „Окружили су нас агресивно од Балтика до Средње Азије до Јужне Кореје и Јапана. Некако смо прогутали све лажи у вези с тим, можда нисмо имали избора? Али насилно истеривање демократски изабраног председника Украјине, па Мајдан, па крајњи десничари тамо, вероватно плаћеници, па паљење живих људи у згради синдиката у Одеси...“ (две године од тог ужаса су се навршиле пре десетак дана – Руси памте). И питају ме, шта мислим: чији би то ратни бродови и подморнице сад били у Севастопољу, на Криму, да владају Црним морем и још једним путем до нафте, да се Крим (својевољно, тврде) није присајединио Русији? И да финансирају терористе у Чеченији и Дагестану?

Очигледно ми је, у свим тим разговорима, да је повишена реторика једини могућ позитиван, да не кажем конструктиван, одговор на објективну безнадежност ситуације, на дуги рок, нарочито у Донбасу. Све се може решити, али Украјинци су браћа. То је трагедија огромних размера за коју сви овде оптужују бескрупулозни Запад „инспирисан“ дугорочним хегемонским намерама — зна се које земље.

Хабаровск је град који је исписао важне странице руске историје. Недалеко је кинеска граница на Амуру и Усурију. Цар Николај Први је 1854. године, упркос петроградске бирократије, наложио Николају Н. Муравјову да с династијом Чинг уговори границу на Амуру. Муравјов је то успео без рата веома интелигентном дипломатијом у Аигуну 1858. и за то добио од цара Александра Другог грофовску титулу. Тим уговором Русија је добила посед над огромном територијом од Владивостока до Камчатке и Чукотке, са острвом Сахалином, са несагледивим последицама до данашњих дана. Године 1891, десет година после смрти, грофу Муравјову-Амурском постављена је велика бронзана статуа у Хабаровску, на ртици изнад Амура, с погледом јужно ка Кини.

По свом обичају, бољшевици су је уклонили и поставили Лењина 1929, али је Муравјов-Амурски заменио Лењина 1993. и тамо је био данас кад сам га посетио. Штавише, овај петербуршки високи аристократа узурпирао је својим именом најлепши део Марксовог булевара. Поврх тога, од 2006. године, његова статуа се налази на банкноти од 5.000 рубаља, а на полеђини је мост преко Амура који је гроф Амурски заговарао још у 19. веку. Ко каже да руски цареви нису желели да награде таленат?