Dan pobede u Habarovsku: „Čiji bi ratni brodovi sad bili u Sevastopolju”

Zbog svog geografskog položaja i zbog toga što je Vladivostok, oko 750 km južno, dvanaest časova čuvenim trans-sibirskim vozom, u ŠSR-u je bio „zatvoren“ vojni grad, Habarovsk je zapravo centar ogromnog istočnog Sibira.



I umesto da je nekakav „divlji Istok“, to je lep i prijatan grad, kome bi Beograd mogao da pozavidi na sređenosti, čistoći i učtivosti uličnog ponašanja. Policija je nevidljiva, prosjaka jedva da ima, a opšteprisutna je interesantna mešavina svih mogućih sibirskih i istočnoazijskih lica, kao i najtipičnijih čistih ruskih.

Kao i u svim značajnim gradovima Ruske Federacije, u Habarovsku je 9. maja proslavljen Dan pobede u „Velikom otaybinskom ratu“ masivnom paradom na glavnom trgu, koji i dalje nosi ime Lenjina. Velika masa ljudi koja se slivala na trg tog dana, prisustvovala paradi i - posle vojske i oružja – aktivno učestvovala u njoj, s decom, zastavicama i noseći uveličane portrete svojih deda i pradeda-boraca poput transparenata, ponašala se veselo i razdragano na način koji je teško odglumiti. Bio je lep prolećni dan, 19 stepeni, ali to ne može da objasni ni entuzijazam ni očigledan ponos.



Posmatrao sam ih pažljivo, izbliza, i smatram da nisam naivan: obični, pristojni, solidno obučeni muškarci, žene i deca koji bezuslovno vole svoju zemlju takva kakva je i s komplikovanom prošlošću takvom kakva je. O toj ljubavi i veri u sebe i svoje ni reč u komentarima Patrika Rivela (Good Morning America), Ilje Lozovskog (Nenjsnjeek) i drugih zapadnih novinara koje sam juče pročitao, a koji su se, s neskrivenom malicioznošću, koncentrisali isključivo na paradu u Moskvi, kao „izlogu“ Putinovih vojnih namera.



Pre dvanaest godina, završen je u Habarovsku Spaso-Preobraženski Sobor, devedesetšest metara visok i prelep, da zameni onaj koji su boljševici svojevremeno surovo srušili. Nalazi se na Trgu vojne slave, eluzivnom pojmu koji tu ima svoj spomenik. Takve kontradikcije su tipične za RF, pa i za Habarovsk, u kome je druga važna crkva, Uspenski Sobor, na istom trgu sa spomenikom komsomolcima. Na trgu Slave, 10. maja prepodne, istovremeno su se dešavale tri stvari. Iz dvorišta škole pored bogoslovije dopirala je dečja graja. Iz bogoslovske „pekarne“ dopirao je neodoljiv miris ražanog hleba spravljenog po srednjovekovnom receptu. Međutim, pred spomenikom Vojnoj slavi video sam zabrinjavajući prizor.



Tu je bila grupa gusto zbijene dece od oko sedam godina, njih dvadesetak. Bila je tu i učiteljica koja je pokušavala da primora jednu svojeglavu slatku devojčicu, koja se vrtela sama za sebe, da se priključi grupi. No akter kojim su deca bila fascinirana bio je mlad čovek, bujne plave kose, pravilnih crta, u vojničkoj košulji, koji je deci demonstrirao autentične pištolje, ručne bombe, mašinke, pa i mitraljez! Uz to im je držao govor, kao da su regruti od osamnaest godina, o krvavom građanskom ratu, o Buđoniju, o fašistima, o ubijanju prsa u prsa u Staljingradu.



Ovo detaljno opisujem zato što je samo jedan od bezbrojnih mogućih primera militarizacije Ruske Federacije. Danima pre 9. maja, razne TV stanice imale su beskrajne programe o bitkama i veteranima, od podmorničara do žena-pilota i dečaka obaveštajaca. Sve se odnosilo na period 1941-1945, a ne, recimo, na Avganistan. Moji mnogobrojni sagovornici slažu se da je nekakva ratobornost – isključivo defanzivna, kažu svi – istinski staroruski, a ne Putinov, odgovor na sankcije, izolaciju, napad na rublju, na agresivno sniženje cene nafte, na njihov normalan život.



Podsećaju na organizovane obojene kvazi-revolucije, na Majdan u Kijevu pun ekstremnih desničara, sa trikovima sličnim onima kojima je Srbija bila izložena. Kad ih pitam o Krimu kažu: „Krim je uvek bio ruski dok ga Hruščov nije dao Ukrajini da nekako „otplati“ strahote njihovog izgladnjivanja od strane Staljina“. To je takođe bolna tačka. Poslovođa vagon-restorana mi je kazao bez straha: „Da nije bilo 1937. godine (misli na brutalno i besmisleno uništavanje najboljih oficira), ne bi bilo 1941“.



Ljudi na tzv. Zapadu ne žele da shvate koliko su ovakve teme žive i bolne u Rusiji, na primer, u Habarovsku, koji je podneo velike žrtve. Ljudi kažu: „Okružili su nas agresivno od Baltika do Srednje Azije do Južne Koreje i Japana. Nekako smo progutali sve laži u vezi s tim, možda nismo imali izbora? Ali nasilno isterivanje demokratski izabranog predsednika Ukrajine, pa Majdan, pa krajnji desničari tamo, verovatno plaćenici, pa paljenje živih ljudi u zgradi sindikata u Odesi...“ (dve godine od tog užasa su se navršile pre desetak dana – Rusi pamte). I pitaju me, šta mislim: čiji bi to ratni brodovi i podmornice sad bili u Sevastopolju, na Krimu, da vladaju Crnim morem i još jednim putem do nafte, da se Krim (svojevoljno, tvrde) nije prisajedinio Rusiji? I da finansiraju teroriste u Čečeniji i Dagestanu?



Očigledno mi je, u svim tim razgovorima, da je povišena retorika jedini moguć pozitivan, da ne kažem konstruktivan, odgovor na objektivnu beznadežnost situacije, na dugi rok, naročito u Donbasu. Sve se može rešiti, ali Ukrajinci su braća. To je tragedija ogromnih razmera za koju svi ovde optužuju beskrupulozni Zapad „inspirisan“ dugoročnim hegemonskim namerama — zna se koje zemlje.



Habarovsk je grad koji je ispisao važne stranice ruske istorije. Nedaleko je kineska granica na Amuru i Usuriju. Car Nikolaj Prvi je 1854. godine, uprkos petrogradske birokratije, naložio Nikolaju N. Muravjovu da s dinastijom Čing ugovori granicu na Amuru. Muravjov je to uspeo bez rata veoma inteligentnom diplomatijom u Aigunu 1858. i za to dobio od cara Aleksandra Drugog grofovsku titulu. Tim ugovorom Rusija je dobila posed nad ogromnom teritorijom od Vladivostoka do Kamčatke i Čukotke, sa ostrvom Sahalinom, sa nesagledivim posledicama do današnjih dana. Godine 1891, deset godina posle smrti, grofu Muravjovu-Amurskom postavljena je velika bronzana statua u Habarovsku, na rtici iznad Amura, s pogledom južno ka Kini.



Po svom običaju, boljševici su je uklonili i postavili Lenjina 1929, ali je Muravjov-Amurski zamenio Lenjina 1993. i tamo je bio danas kad sam ga posetio. Štaviše, ovaj peterburški visoki aristokrata uzurpirao je svojim imenom najlepši deo Marksovog bulevara. Povrh toga, od 2006. godine, njegova statua se nalazi na banknoti od 5.000 rubalja, a na poleđini je most preko Amura koji je grof Amurski zagovarao još u 19. veku. Ko kaže da ruski carevi nisu želeli da nagrade talenat?

Vladimir J. Konečni

(autor je profesor emeritus na Univerzitetu u San Dijegu)