Од фашизма до благостања и уназад

у прошлом веку, после којих је морала да буде примењена терапија по рецепту који је предложио Џон Мајнард Кејнз. Она је трајала неколико деценија – почев од средине 1930. у САД, Британији и Немачкој, а од 1947. па све до раних 1970-тих у читавом западном свету. И, било је успешна: уследиле су године благостања и економског раста.

Кејнзијанска економија је, међутим, почетком 1970-тих бележила нулту стопу акумулативности и замењена је неолибералним моделом Роберта Регана и Маргарет Тачер. Најкасније 2008. и с новим сломом Вол стрита, кризира и такав модел, рађајући незапосленост и осиромашење широких слојева становништва, док се социјалне разлике између шачице богатих капиталиста наспрам огромне већине радних људи све више повећавају. Питање је да ли би данас имао смисла некакав неокензијанизам?            

- Кејнзова „Општа теорија о запослености, камати и новцу“ 1936. (а после његове „Расправе о новцу“ 1930) је била оштра критика у то време владајуће економске мисли – тзв. Сејовог закона. Сејова поставка је да ће се тражња увек прилагодити понуди и да је важно да понуда буде што већа да би се циклично смењивали понуда и тражња. У либералном капитализму се то и дешавало, све до огромне кризе и депресије 1930-тих. „Кејнзијанска револуција“ је, међутим, преокренула ту поставку, због чега су његове књиге биле сврставане међу десет најопаснијих по капитализам икада, чак испред Лењина и Дарвина - рекла је проф. др Фуада Станковић на Факултету за правне и пословне студије др Лазар Вркатић у Новом Саду, где су ове недеље представљене Кејнзове „Економске последице мира“ (са закашњењем од 95 година), у издању независне куће Медитеран паблишинг.      

По Кејнзу током циклуса капиталистичке репродукције долази до превелике понуде коју тражња не може да апсорбује – нема ко да купује робу и услуге. Понуда се смањује, а с тиме и запосленост. Из тог ђавољег круга је јако тешко изаћи – последице су незапосленост, ниске цене, банкротство и слом светског монетарног система, додаје Фуада

Станковић.       

- Кејнз је тврдио да је одлучна интервенција државе једини излаз. Државне мере, јавни радови, помоћ незапосленима, подршка ценама пољопривредних производа – све то је било прихваћено. Ниво националног дохотка и запосленост зависе од агрегатне (укупне) тражње, а не од величине понуде и жеље да се нешто ради, тврдио је Кејнз. Висок ниво штедње може чак да умањи национални доходак ако се не инвестира. Повећање трошкова државе може да ојача национални доходак и врати економију на пуну запосленост, што је све актуелно и данас - објашњава професорка Станковић.      

Своје увиде Кејнз је почео да црпи још као представник британског министарства финансија на мировној конференцији у Паризу, 1919. после Првог светског рата. Схватио је да су четири велике западне победничке силе натерале Немачку да клекне на колена огромним захтевима да плати трошкове рата, и да ће то уништити немачку економију – кључну за Европу – што ће поново бити узрок проблема. Већ 1923. године Немачка је ушла у хиперинфлацију, њена привреда се сломила а да репарације није поштено ни почела да отплаћује. Кејнз је описао светске лидере у Версају као ситничаве, самољубиве и некомпетентне особе, неспособне да сагледају узроке рата и установе стабилан мир – нису били дорасли историјском задатку.      

- Већ 1920. Кејнз предлаже отварање зоне слободне трговине у централној Европи, стварање мисије за угаљ и челик у циљу пацификације потенцијалних сукоба између држава, отпис дугова савезницима од стране Велике Британије и САД, као и расписивање дугорочног зајма од стране САД Европи која је била дужник, у циљу њене обнове. Сви ти предлози биће реализовани, али тек 30-так година касније, после Другог светског рата с Маршаловим планом, оснивањем Заједнице за угаљ и челик и стварањем Европске економске заједнице која ће остварити идеал Европе без граница - рекао је професор Борис Кршев.      

Кејнзову макроекономску теорију о пуној запослености, јефтином новцу и јавним радовима су током кризе прихватиле најпре Сједињене Државе, а потом Велика Британија и Немачка. План и планирање су били њени основни постулати, који су се после Другог светског рата примењивали преко разних пројеката и агенција које је финансирала држава. То су били популарни програми с којима су земље излазиле из кризе – а Европа се развијала. Раднички синдикати су били на једној страни, послодавци на другој, а држава је била медијатор. Договарали су се да радници не траже повећање плата ако капиталисти део свог профита улажу у отварање нових радних места. Пре тога је тако нешто у капитализму било незамисливо, објашњава Станковић.       

Будући да је неолиберализам на историјској низбрдици, држава очито мора да игра неку улогу и данас, али нових идеја још увек нема на видику како превазићи проблеме капитализма.       

Професор Душко Радосављевић каже да је начин на који се гледа на економске проблеме Кејнз револуционисао, али у први мах с тим идејама није могао да продре. Био је ангажовани интелектуалац који је тврдо заступао тезу да лоша економска политика доводи до још горих политичких исхода. Нема Европе без Немачке и ако се потпише неправедни мир то генерише нови рат – што се и десило. Маркузе је својевремено рекао – држава благостања је лице које капитализам показује када је сјајан, фашизам када је у беди.                                   

Елем, тржиште прави грешке, држава такође, има ли решења?

Р. Кнежевић    

Бонови за сиротињу и паре на рачуну      

- У ери глобализације држава више није главни актер, игру воде корпорације и Кејнз сада више не може да нам помогне. Ево, ни Кина не може више да извози као раније и окренула се својој тражњи – има довољно велико тржиште и подстиче тражњу такко што дели купоне по селима и варошицама како би сиромашнији људи ишли у радњу и куповали робу. Држава има паре, али не и потрошачи, то је изум централистичког система и питање је колико ће то моћи да траје. Стручњаци са Запада тврде да ће Кина на крају морати да промени политички систем - каже Фуада Станковић.       

- Ових дана појавила се идеја у оквиру Еврозоне, која обухвата више од 200 милиона становника, по којој би се административним путем на рачунима сваког житеља појавило 10.000 евра зарад потрошње - додаје Радосављевић.