Od fašizma do blagostanja i unazad

u prošlom veku, posle kojih je morala da bude primenjena terapija po receptu koji je predložio Džon Majnard Kejnz. Ona je trajala nekoliko decenija – počev od sredine 1930. u SAD, Britaniji i Nemačkoj, a od 1947. pa sve do ranih 1970-tih u čitavom zapadnom svetu. I, bilo je uspešna: usledile su godine blagostanja i ekonomskog rasta.

Kejnzijanska ekonomija je, međutim, početkom 1970-tih beležila nultu stopu akumulativnosti i zamenjena je neoliberalnim modelom Roberta Regana i Margaret Tačer. Najkasnije 2008. i s novim slomom Vol strita, krizira i takav model, rađajući nezaposlenost i osiromašenje širokih slojeva stanovništva, dok se socijalne razlike između šačice bogatih kapitalista naspram ogromne većine radnih ljudi sve više povećavaju. Pitanje je da li bi danas imao smisla nekakav neokenzijanizam?            

- Kejnzova „Opšta teorija o zaposlenosti, kamati i novcu“ 1936. (a posle njegove „Rasprave o novcu“ 1930) je bila oštra kritika u to vreme vladajuće ekonomske misli – tzv. Sejovog zakona. Sejova postavka je da će se tražnja uvek prilagoditi ponudi i da je važno da ponuda bude što veća da bi se ciklično smenjivali ponuda i tražnja. U liberalnom kapitalizmu se to i dešavalo, sve do ogromne krize i depresije 1930-tih. „Kejnzijanska revolucija“ je, međutim, preokrenula tu postavku, zbog čega su njegove knjige bile svrstavane među deset najopasnijih po kapitalizam ikada, čak ispred Lenjina i Darvina - rekla je prof. dr Fuada Stanković na Fakultetu za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić u Novom Sadu, gde su ove nedelje predstavljene Kejnzove „Ekonomske posledice mira“ (sa zakašnjenjem od 95 godina), u izdanju nezavisne kuće Mediteran pablišing.      

Po Kejnzu tokom ciklusa kapitalističke reprodukcije dolazi do prevelike ponude koju tražnja ne može da apsorbuje – nema ko da kupuje robu i usluge. Ponuda se smanjuje, a s time i zaposlenost. Iz tog đavoljeg kruga je jako teško izaći – posledice su nezaposlenost, niske cene, bankrotstvo i slom svetskog monetarnog sistema, dodaje Fuada

Stanković.       

- Kejnz je tvrdio da je odlučna intervencija države jedini izlaz. Državne mere, javni radovi, pomoć nezaposlenima, podrška cenama poljoprivrednih proizvoda – sve to je bilo prihvaćeno. Nivo nacionalnog dohotka i zaposlenost zavise od agregatne (ukupne) tražnje, a ne od veličine ponude i želje da se nešto radi, tvrdio je Kejnz. Visok nivo štednje može čak da umanji nacionalni dohodak ako se ne investira. Povećanje troškova države može da ojača nacionalni dohodak i vrati ekonomiju na punu zaposlenost, što je sve aktuelno i danas - objašnjava profesorka Stanković.      

Svoje uvide Kejnz je počeo da crpi još kao predstavnik britanskog ministarstva finansija na mirovnoj konferenciji u Parizu, 1919. posle Prvog svetskog rata. Shvatio je da su četiri velike zapadne pobedničke sile naterale Nemačku da klekne na kolena ogromnim zahtevima da plati troškove rata, i da će to uništiti nemačku ekonomiju – ključnu za Evropu – što će ponovo biti uzrok problema. Već 1923. godine Nemačka je ušla u hiperinflaciju, njena privreda se slomila a da reparacije nije pošteno ni počela da otplaćuje. Kejnz je opisao svetske lidere u Versaju kao sitničave, samoljubive i nekompetentne osobe, nesposobne da sagledaju uzroke rata i ustanove stabilan mir – nisu bili dorasli istorijskom zadatku.      

- Već 1920. Kejnz predlaže otvaranje zone slobodne trgovine u centralnoj Evropi, stvaranje misije za ugalj i čelik u cilju pacifikacije potencijalnih sukoba između država, otpis dugova saveznicima od strane Velike Britanije i SAD, kao i raspisivanje dugoročnog zajma od strane SAD Evropi koja je bila dužnik, u cilju njene obnove. Svi ti predlozi biće realizovani, ali tek 30-tak godina kasnije, posle Drugog svetskog rata s Maršalovim planom, osnivanjem Zajednice za ugalj i čelik i stvaranjem Evropske ekonomske zajednice koja će ostvariti ideal Evrope bez granica - rekao je profesor Boris Kršev.      

Kejnzovu makroekonomsku teoriju o punoj zaposlenosti, jeftinom novcu i javnim radovima su tokom krize prihvatile najpre Sjedinjene Države, a potom Velika Britanija i Nemačka. Plan i planiranje su bili njeni osnovni postulati, koji su se posle Drugog svetskog rata primenjivali preko raznih projekata i agencija koje je finansirala država. To su bili popularni programi s kojima su zemlje izlazile iz krize – a Evropa se razvijala. Radnički sindikati su bili na jednoj strani, poslodavci na drugoj, a država je bila medijator. Dogovarali su se da radnici ne traže povećanje plata ako kapitalisti deo svog profita ulažu u otvaranje novih radnih mesta. Pre toga je tako nešto u kapitalizmu bilo nezamislivo, objašnjava Stanković.       

Budući da je neoliberalizam na istorijskoj nizbrdici, država očito mora da igra neku ulogu i danas, ali novih ideja još uvek nema na vidiku kako prevazići probleme kapitalizma.       

Profesor Duško Radosavljević kaže da je način na koji se gleda na ekonomske probleme Kejnz revolucionisao, ali u prvi mah s tim idejama nije mogao da prodre. Bio je angažovani intelektualac koji je tvrdo zastupao tezu da loša ekonomska politika dovodi do još gorih političkih ishoda. Nema Evrope bez Nemačke i ako se potpiše nepravedni mir to generiše novi rat – što se i desilo. Markuze je svojevremeno rekao – država blagostanja je lice koje kapitalizam pokazuje kada je sjajan, fašizam kada je u bedi.                                   

Elem, tržište pravi greške, država takođe, ima li rešenja?

R. Knežević    

Bonovi za sirotinju i pare na računu      

- U eri globalizacije država više nije glavni akter, igru vode korporacije i Kejnz sada više ne može da nam pomogne. Evo, ni Kina ne može više da izvozi kao ranije i okrenula se svojoj tražnji – ima dovoljno veliko tržište i podstiče tražnju takko što deli kupone po selima i varošicama kako bi siromašniji ljudi išli u radnju i kupovali robu. Država ima pare, ali ne i potrošači, to je izum centralističkog sistema i pitanje je koliko će to moći da traje. Stručnjaci sa Zapada tvrde da će Kina na kraju morati da promeni politički sistem - kaže Fuada Stanković.       

- Ovih dana pojavila se ideja u okviru Evrozone, koja obuhvata više od 200 miliona stanovnika, po kojoj bi se administrativnim putem na računima svakog žitelja pojavilo 10.000 evra zarad potrošnje - dodaje Radosavljević.