Борис Ковач: Музика је последња утеха између неба и земље

Чуле су се и похвале и критике како на рачун редитеља Ивана Живковића и Жанка Томића, који је са Ђорђем Милосављевићем радио и сценарио, тако и глумачке екипе предвођене Нином Јанковић и Гораном Богданом. Сагласје, и то потпуно, постигнуто је једино у оцени да је музика Бориса Ковача – сјајна! Далеко од тога да су „Вере и завере” први сусрет овог врсног композитора и инструменталисте са „примењеном музиком”, напротив – уосталом, за представу „Наход Симеон” СНП-а у режији Томија Јанежича добио је Стеријину награду – али су за шири аудиторијум, који можда и недовољно познаје рад једне од најмаркатнијих личности војвођанске музичке сцене, звучне кулисе које је изградио за серију представљале истинско откровење...

– Имао сам ту привилеговану позицију, коју сам предложио, а редитељи је прихватили, да пишем музику на основу прочитане књиге и тек један њен део у консултацији са сценаријем – открива Ковач за „Дневник”. – Дакле, то што сам написао, а што су моје колеге, сјајни камерни музичари, маестрално извели, није функционална музика каква се најчешће користи у филмовима и серијама, већ она која отвара унутрашњи, психолошки, карактерни, емоционални план који сам препознао читајући Тишмин роман. Потрудио сам се да уђем у ликове и теме којима се овај роман бави и осветлим их изнутра, језиком који је несводив на описано и изречено - музиком. Ја другачије и не умем да радим па самим тим и нисам патентирани, мултипрактик композитор примењене музике. Али када ме нека тема покрене, онда обично напишем музику која покрене доживљај неке слике, односно драмске радње - било то у позоришту или на филму.

Ограничава ли „примењена уметност“ ауторску слободу или је, напротив, чак додатно провоцира, изазива?

–  Примењену музику доживљавам као стваралачку авантуру у којој сам у почетку „принуђен” да „изађем из себе” а потом то постане моја тема. Ако је текст инспиративан рад на примењеној музици је исто тако узбудљив као на оној тзв. апсолутној у којој, како кажете, стваралачку провокацију налазим једино у самом себи. На неки начин рад на примењеној музици доживљавам као креативни „одмор” од самога себе и сматрам га комплементарним видом стваралаштва којем би се радо посвећивао чешће него што то имам прилике у овој средини. Док сам, пре двадесет и кусур година живео у Словенији и Аустрији био сам затрпан понудама, нарочито за позоришне и плесне пројекте. Овде ни значајне награде које сам добио у том домену нису гаранција да ће се неко сетити да ме ангажује (с обзиром да не седим довољно по кафанама нити вучем режисере за рукав). Томи Јанежич, Дејан Мијач, Олег Новковић, Ана Ђорђевић и сада Жанко Томић су ме се сетили у последњих 10 година, захвалан сам им на томе...

Може ли и данас уметност дизати глас или јој је „паметније“ да не таласа?

– Уметност је један од начина на који свет можемо чинити бољим. Не верујем у другачије промене сем оних унутрашњих, духовних. Ако у том смислу направимо и најмањи корак данас - свет ће сутра бити мало бољи. Политика не мења свет јер не мења човека. То не значи да она није важна да уреди човеков живот али људи очекују од политике да реши проблеме који они једино сами могу решити. Ја, пак, не умем да правим компромисе када је реч о стваралаштву. Своју слободу „скупо плаћам” али знам да је она тога вредна.

Када сте ви заполовили њорлд мусиц сценом, она је на овим просторима била готово потпуна непознаница, а данас се чини да се, рецимо, из балканског соунда већ цеди сува комерцијална дреновина...

– Њорлд мусиц је био у почетки изузетно виталан музички тренд у којем су се спајали савременост и традиција. Онда су га под своје узели трговци и направили исто оно што је од рок културе направио МТВ, грану естрадне индустрије. Барем 7-8 година се ограђујем од тога да са тим жанром имам било какве везе  јер у тој превари не могу да учествујем.

Имају ли у савременом музичком стваралаштву жанровске границе уопште смисла?

– Што се тиче жанрова, они су потребни трговцима да би знали на који раф да ставе неки производ. Ја нажалост или на срећу већ годинама немам свој раф. Имам своју публику широм света, малу али (за мене) одабрану. Они стижу до мојих радова и њихова подршка ми пуно значи, мада бих и без ње радио то што радим јер је то просто потреба. Музика је последња утеха између земље и неба, што сам старији то све интензивније осећам.

Колико је вама важна студијска продукција, а колико, опет, на концертима инсистирате на „бекству“ од студијског звука?

– Студио је инструмент стварања музике и њеног трајног бележења. Волим концерте, узбуђује ме тај ритуал извођења музике сада и овде, али студио је за мене прави простор у којем се бавим суштином музике. Срећом већ скоро 40 година имам свој студио, сада чак имам и врхунски клавир у њему и могу да се посветим неком пројекту толико да из неке музичке идеје извучем максимум. Компоновање, извођење, снимање и продуцирање музике су за мене карике у стваралачком ланцу, свака од њих ме пођеднако испуњава. Концерата сам пак одсвирао пуно, на пуно разних места, у многим земљама, то је било непроцењиво искуство, не само музичко.

У седмици пред, најпре у Суботици а потом и у Музеју савремене уметности у Новом Саду, биће промовисан ваш филм и ЦД-а „Тимес оф Day“. На први поглед он представља сублимацију мноштва Ваших фасцинација: музика, перформанс, плес, позориште, филм, контемплација, природа..?

– Природа је за мене последњих десетак година инспиративнија од културе. Имам среће да живим близу природе, а она је била и инспирација за „Тимес оф Day” који доживљавам као свој најзрелији рад у музици. По њему смо снимили и филм чији су протагонисти сем природе, панонски амбијенти и дивни плесачи и кореографи Денеш Дебреи, Снежана Ађански, Тања Грујић и плесна трупа ДаНС.

Између ваше прве плоче „Ритуал Нова“, објављене пре равно три деценије, и „Каталога сећања“ из 2012, који је био, како сте својевремено сами рекли, „тестаментални албум“, угнездило се 15 албума. Може ли се за све ово што је после „Каталога...“ уследило рећи да представља „нови живот“ Бориса Ковача?

– После „Каталога...„ сам снимио још пет албума... Отворили су се нови простори. Докле год дишемо имамо прилику да живимо увек неки нови живот и сећамо се оног који је иза нас. То је оно због чега вреди устати сваки дан...

Мирослав Стајић