Џабе нама 175 милиона евра, ако нема ко да их узме

Прва је да виде да ли се њихова газдинства, с обзиром на капацитете које имају, уклапају у овај европски фонд или пак немају референце за њега. Друга је да погледају шта се, ако се уклапају у ИПАРД, од њих тражи и шта све треба да припреме пре него што се објави први конкурс.

Лепо је то што је Европа наменила 175 милиона евра српској пољопривреди – мада никако није добро то што још увек нисмо спремни да европске милионе прихватимо - али када се погледа садржај документа ИПАРД 2 Републике Србије, јасно је да ће пред пољопривредницима и свима који им помажу да до зајма дођу, бити тежак пут кроз папирологију, процедуру, неуређене државне књиге и прописе.

Дакле, најпре треба да знају ко ће све моћи да учествује на конкурсима када се коначно распишу. На пример, они који у шталама имају мање од 20 крава (ако ће да конкуришу за мере које се односе на млеко), мање од 150 свиња или стотину оваца (мере за месо), мање од два хектара под ситним воћем, мање од два хектара под житарицама и индустријским биљем..., у старту неће моћи да задовоље критеријуме те такви нису за ИПАРД. Они ће моћи да рачунају једино на финансијску подршку наше државе, а која ће бити прописана националним програмом за пољопривреду. Ваља имати на уму да је ИПАРД намењен такозваним напреднијим газдинствима и добро је то што је Србија разграничила оне који потпадају под национални фонд од оних који могу да конкуришу за европски. Како ће изгледати пријаве за ИПАРД, која ће тачно документација бити потребна, тешко је прецизирати с обзиром на то да правилници нису објављени. За сада, можемо само да се позовемо на оно што пише у самом ИПАРД 2 програму и, није згорег, на искуства пољопривредника из Хрватске, који су кроз све то већ прошли.

У сваком случају, пољопривредници треба да знају да најпре треба да обезбеде пун износ новца за инвестицију и да га прикажу на банковном рачуну. Потом се пријављују на објављени конкурс и достављају потребну документацију да би ушли у процес одобравања пројекта. Тек када им се пројекат одобри, могу да започну инвестицију, којој најмање пет година не сме да се мења намена и која мора да задовољи и националне и ЕУ стандарде. Од Европе новац стиже пољопривредницима (највише 75 одсто вредности тих улагања) тек када заврше инвестицију. За све то потребно је да докажу да нису дужни држави по основу пореза, обавеза за социјално осигурање и других обавеза, потом да доставе изјаву да не траже за исто улагање подршку код других националних и ЕУ фондова, да имају уговор о закупу ако земља није у власништву...

Списак документације неопходне током целог процеса - од пријављивања до завршетка инвестиције, враћања пара и контроле, прилично је дугачак. Од потврде о одговарајућем образовању преко бизнис планова којима се доказује економска одрживост газдинстава, ценовне понуде, делова главног пројекта преко пописа имовине, података о солвентности, судских потврда да онај ко конкурише није у поступку стечаја и ликвидације, до решења управа за ветерину, заштиту биља, животну средину, извода из земљишних књига, царинских докумената... Наравно, све то кошта и мада су у ИПАРД-у дефинисани трошкови који ће бити “покривени” из овог фонда (бизнис планови, услуге инжињера, архитеката, консултаната, припрема елабората...), реч је о приличном издатку.  Искуства пољопривредника у Хрватској управо говоре о томе да су многи пролазили кроз “пут трња”, од папира и шалтера, пријава и провера, а има примера где се на реализацију програма чекало и по три године.

Па ипак... Поруке које нам шаљу хрватски пољопривредници су охрабрујуће и позитивне. Како за “Дневник” каже начелник за пољопривреду у Вуковарско-сријемској жупанији Андрија Матић, Хрватска у почетку није била довољно спремна, али је ухватила корак пар година пред само приступање ЕУ те је ипак умногоме искористила могућности које ИПАРД пружа.

-Свакако да нема разлога да се приговори ИПАРД-у као програму јер је одличан. Замерке би више биле упућене ка нашој неспремности и неинформисаности. Да смо се на време обавестили и припремили, искоришћеност тих средстава била би већа и не бисмо губили време. Из искуства хрватских пољопривредника говорим и препоручујем фармерима у Србији да озбиљно схвате ту припрему – поручује Матић. - И сеоски жупник требало је да прича о ИПАРД-у. Да каже пољопривредницима у свом селу шта могу добити за шљивик, шта за стају... Да се више о томе причало, боље бисмо тај новац искористили.

Наш саговорник каже да је у почетку било доста страха међу хрватским пољопривредницима да неће проћи на конкурсу, да је то за њих превелик залогај. Морали су да ангажују консултанте, а то је коштало, а нико није могао да тврди да ће пријава сигурно проћи, вели Матић. - Рецимо, требало је да се осигурају два милиона евра да би се милион добио натраг. Осим тога, и пре уласка Хрватске у ЕУ, дошло је до слома неких тржишта јер се наша земља отворила као заједничко тржиште и цене су у примарној производњи падале. Тако је падао и интерес за производњу у млекарству и другим секторима. А, с друге стране, имали смо национални програм који је нудио добре услове, па су се многи одлучивали за тај, лакши вид добијања финансијске подршке. Добро је што је у Србији разграничено ко ће моћи да конкурише за националне мере, а ко за европске фондове – оцењује Матић. -У сваком случају, ако се Србија ваљано припреми за ИПАРД, биће јој то добра школа и за будуће структурне фондове који су сада хрватским пољопривредницима на располагању. Сада имамо велике произвођаче који из структурних фондова добијају и пет милиона евра.

Слађана Глушчевић