Велика четворка узданица Бачке Паланке

прошлог века тврде да је овде накарадна приватизација упропастила много фабрика, али и аграр. Као што у животу није добро стално се враћати у прошла времена, тако се и у привреди не треба пуно бахтати прошлошћу већ живети и радити у садашњости и гледати у будућност. Садашњост Бачке Паланке, па и других средина, везана је првенствено за оно од чега  се живи.



А живи се, односно општина и држава пуне своју касу за потребе надградње, као и радници што зарађују за живот – од фабрика и њива. И док атар од преко 40.000 хектара нико није однео него су само великим делом оранице промениле власнике, многих некада познатих фабрика више нема, друге су на издисају, отворено је неколико мањих индустријских капацитета, а ослонац овдашње привреде, општине, живота у овом делу бачког приобаља Дунава чине „Таркет“, „Карлсберг“, „Нектар“ и руско-италијска компанија која у Гајдобри производи годишње на милионе пари женских чарапа које готово 100 одсто извози у Русију.



Ту је и „Малтинекс“, највећа фабрика за производњу пивског слада у Србији, послује у саставу француског „Суфлеа“ а запошљава педесетак радника у Бачкој Паланци...   Интересантно је – а то је економска логика светски успешних компанија – да су странци овде својевремено купили само фабрике које су и у времену самоуправног социјализма, односно договорне економије, биле најуспешније. Страни капитал постао је власник Пиваре у Челареву, „Малтинекса“, а „Таркет“ је купио део „Синтелона“ који је производио и производи ПВЦ подове и друге подне облоге, сем оне од текстила.



Овде статистика каже да нема више фабрика, па ни пољопривредних предузећа које су некада запошљавале хиљаду и више радника. Као и у целој Србији, овде је успех свако ново радно место у производњи, а неколико десетина или стотина запослених сматра се за прави подвиг. „Нектар“ је домаћа компанија која се шири на просторе бивше велике Југославије и тамо запошљава, а од некадашњег АИК-а „Бачка Паланка“ с 1.500 запослених није остало ништа, неки прерадни капацитети су приватизовани и угашени, а држава на хиљаде хектара ораница даје у закуп док је део њива продат. 

И док у ратарењу има посла, земља се обрађује и има користи и нови власник, односно закупац, у индустрији је много горе. Угашен је Текстилни комбинат „Дунав“ у Челареву – а у време експанзије имао је и до 1.500 радника, извозио у Европу, док су данас у закупу неки мањи погони неких других фирми с неколико десетина запослених. Фабрика трикотаже „Марина“ је угашена, а од 800 радника њих око 200 још потражује новац за радни стаж.



Уместо некада 800 радника некадашњег „Нопала“, сада ради друга фирма с више од 100 запослених. Од 1.000 радника „Меркура“ ниједан није остао запослен, фирма је угашена, објекте је купила општина, али нема производње, па је чак и струја искључена, а плаћа се агенција која то обезбеђује. „Мајевица“, некада један од војвођанских лидера у области прераде метала, годинама је била у реструктурирању а сада више није.



Од некадашњих 1.500 радника који су производили пољопривредне машине, комбајне, бераче, машине за обраду метала, пумпе и цистерне за течно гориво, али и осоку, остало је око 150. Шта ће бити с том фабриком још нико не зна, а остала су сећања када је она имала пословну сарадњу са светским гигантима као што ју „Моро“, „Дајц“...            

Сам податак с почетка ове године да је на тржишту рада око 6.000 незапослених јасно говори о томе да су потребна нова радна места. 



М. Суџум

Важне и мале фирме



Осим велике индустријске четворке, овде успешно ради и неколико фабрика које запошљавају 100-200 радника, а баве се прерадом метала, производњом џамбо-врећа, прерадом ПЕТ амбалаже, производњом чајева и лековитог биља, меса и месних прерађевина... Свако ново радно место је добродошло, али мало ко зна тачно да каже колико овде има индустријских радника.