Velika četvorka uzdanica Bačke Palanke

prošlog veka tvrde da je ovde nakaradna privatizacija upropastila mnogo fabrika, ali i agrar. Kao što u životu nije dobro stalno se vraćati u prošla vremena, tako se i u privredi ne treba puno bahtati prošlošću već živeti i raditi u sadašnjosti i gledati u budućnost. Sadašnjost Bačke Palanke, pa i drugih sredina, vezana je prvenstveno za ono od čega  se živi.



A živi se, odnosno opština i država pune svoju kasu za potrebe nadgradnje, kao i radnici što zarađuju za život – od fabrika i njiva. I dok atar od preko 40.000 hektara niko nije odneo nego su samo velikim delom oranice promenile vlasnike, mnogih nekada poznatih fabrika više nema, druge su na izdisaju, otvoreno je nekoliko manjih industrijskih kapaciteta, a oslonac ovdašnje privrede, opštine, života u ovom delu bačkog priobalja Dunava čine „Tarket“, „Karlsberg“, „Nektar“ i rusko-italijska kompanija koja u Gajdobri proizvodi godišnje na milione pari ženskih čarapa koje gotovo 100 odsto izvozi u Rusiju.



Tu je i „Maltineks“, najveća fabrika za proizvodnju pivskog slada u Srbiji, posluje u sastavu francuskog „Suflea“ a zapošljava pedesetak radnika u Bačkoj Palanci...   Interesantno je – a to je ekonomska logika svetski uspešnih kompanija – da su stranci ovde svojevremeno kupili samo fabrike koje su i u vremenu samoupravnog socijalizma, odnosno dogovorne ekonomije, bile najuspešnije. Strani kapital postao je vlasnik Pivare u Čelarevu, „Maltineksa“, a „Tarket“ je kupio deo „Sintelona“ koji je proizvodio i proizvodi PVC podove i druge podne obloge, sem one od tekstila.



Ovde statistika kaže da nema više fabrika, pa ni poljoprivrednih preduzeća koje su nekada zapošljavale hiljadu i više radnika. Kao i u celoj Srbiji, ovde je uspeh svako novo radno mesto u proizvodnji, a nekoliko desetina ili stotina zaposlenih smatra se za pravi podvig. „Nektar“ je domaća kompanija koja se širi na prostore bivše velike Jugoslavije i tamo zapošljava, a od nekadašnjeg AIK-a „Bačka Palanka“ s 1.500 zaposlenih nije ostalo ništa, neki preradni kapaciteti su privatizovani i ugašeni, a država na hiljade hektara oranica daje u zakup dok je deo njiva prodat. 

I dok u ratarenju ima posla, zemlja se obrađuje i ima koristi i novi vlasnik, odnosno zakupac, u industriji je mnogo gore. Ugašen je Tekstilni kombinat „Dunav“ u Čelarevu – a u vreme ekspanzije imao je i do 1.500 radnika, izvozio u Evropu, dok su danas u zakupu neki manji pogoni nekih drugih firmi s nekoliko desetina zaposlenih. Fabrika trikotaže „Marina“ je ugašena, a od 800 radnika njih oko 200 još potražuje novac za radni staž.



Umesto nekada 800 radnika nekadašnjeg „Nopala“, sada radi druga firma s više od 100 zaposlenih. Od 1.000 radnika „Merkura“ nijedan nije ostao zaposlen, firma je ugašena, objekte je kupila opština, ali nema proizvodnje, pa je čak i struja isključena, a plaća se agencija koja to obezbeđuje. „Majevica“, nekada jedan od vojvođanskih lidera u oblasti prerade metala, godinama je bila u restrukturiranju a sada više nije.



Od nekadašnjih 1.500 radnika koji su proizvodili poljoprivredne mašine, kombajne, berače, mašine za obradu metala, pumpe i cisterne za tečno gorivo, ali i osoku, ostalo je oko 150. Šta će biti s tom fabrikom još niko ne zna, a ostala su sećanja kada je ona imala poslovnu saradnju sa svetskim gigantima kao što ju „Moro“, „Dajc“...            

Sam podatak s početka ove godine da je na tržištu rada oko 6.000 nezaposlenih jasno govori o tome da su potrebna nova radna mesta. 



M. Sudžum

Važne i male firme



Osim velike industrijske četvorke, ovde uspešno radi i nekoliko fabrika koje zapošljavaju 100-200 radnika, a bave se preradom metala, proizvodnjom džambo-vreća, preradom PET ambalaže, proizvodnjom čajeva i lekovitog bilja, mesa i mesnih prerađevina... Svako novo radno mesto je dobrodošlo, ali malo ko zna tačno da kaže koliko ovde ima industrijskih radnika.