Таблоид: Северина Којић Кеба, стручњак за пи-ар

било довољно за велики број лајкова. Случај други, рекао сам да је Северина Којић Кеба стручњак за ПР. И сад стојим при том размишљању да оно што се њој опростило - од ношења разних мајица, до политичких изјава. Само је она могла да има мужеве из суседне државе и да јој буду пуне дворане. Једноставно, Северина је у српско хрватским односима урадила више од других политичара.



Опет се цитирала моја изјава како ми је Дара Бубамара много дража са кикицама и у издању „Кошава са Дунава”. Можда би ме Рада демантовала, па би рекла да сада има више тезги него икада.. Али да сам јој ПР, а нисам, рекао бих стари савет Рушке Јакић „Не, никако“. Мећутим, стравично не волим људе који другима попују, држе моралне придике и слово. По правилу, они који највише заговарају и причају о моралу, највећи су лицемери и „Фрау Габријеле”.



Пошто нам је новинарство постало преписивачка „ресавска школа” са Фејсбука, Твитера и Инстаграма, указао сам на проблем да се често конструишу реченични склопови и да се ствари ваде из контекста. Пошто естрада одавно више никоме није битна и пошто су таблоиди постали део актуелне предизборне кампање, морам вам признати да сам заиста постао диносаурус и да немам снаге више да пратим нарко, лоповске и остале таблоидне окршаје. Цео живот сам пратио само један жанр и једноставно сам, иако сам дипломирани политиколог, постао стручњак за област којом се бавим, а то је такозвани домаћи шоу-биз. Заиста бих волео да нисам рођен поред Ибарске магистрале и да нисам морао да пратим све што се дешава у задимљеној естрадној балканској крчми, али никад нисам могао тачно да одредим шта је то политичка коректност за фине новине. Где је та граница која раздваја Мицу Трофртаљку и Снежану Ђуришић, и када је Дачић постао Ивица, и где нестаде Перчевић, и још морам да признам да ми је „Цитy” био најбољи када су водили Бошко и Станко, и да нисам имао лего, али сам био срећан када сам знао ко су Мирко и Славко…



Код нас се избрисала та фина граница да феноменолошки проучавате кемп или треш. На пример сматрам да је стил облачења Бранке Соврлић јако занимљив за једну телевизијску емисију, мислим да су текстови Марине Туцаковић за Цецу готово химна за једну генерацију са почетка деведесетих и краја осамдесетих. Можете да пишете колико год хоћете петиција, али „српска мајка” ће имати своје ходочаснике јер је пример шта може индустрија забаве када се у некога паметно уложи.



Сад се сви чуде што је Јелена Карлеуша пропитивала Вучића али се нико не пита зашто је у „Утиску недеље” покојни, сјајни и харизматични Јован Ћирилов црвенео док му је фолк дива држала слово. Хоћу да кажем да смо ми јако чудна држава, да живимо у чудном времену и да ту подела на четнике и партизане, на централисте и аутономаше, на „сланинаре” и „делије” не помаже. Овде је све измешано, и воз и влак, а после најгоре мржње и рата уследи естрадни брак ко да ништа није било. Друштвене мреже и кафане су пуне света који би нешто да паметује. То вам је национални спорт, али треба нам аналитичар који ће тачно да објасни да је велика разлика између деколтеа Силване Арменулић и Сораје, и да објасни зашто нам се све ово десило. Плашим се да су наша естрада, политика, историја једна велика „мућкалица”.



Успео сам да издржим да радим емисију „Таблоид” у последњих двадесет година, али нисам сигуран шта ће са мном и са вама бити у наредна два месеца. Ко преживи све ове таблоидне афере, причаће…



Александар Филиповић