Tabloid: Severina Kojić Keba, stručnjak za pi-ar

bilo dovoljno za veliki broj lajkova. Slučaj drugi, rekao sam da je Severina Kojić Keba stručnjak za PR. I sad stojim pri tom razmišljanju da ono što se njoj oprostilo - od nošenja raznih majica, do političkih izjava. Samo je ona mogla da ima muževe iz susedne države i da joj budu pune dvorane. Jednostavno, Severina je u srpsko hrvatskim odnosima uradila više od drugih političara.



Opet se citirala moja izjava kako mi je Dara Bubamara mnogo draža sa kikicama i u izdanju „Košava sa Dunava”. Možda bi me Rada demantovala, pa bi rekla da sada ima više tezgi nego ikada.. Ali da sam joj PR, a nisam, rekao bih stari savet Ruške Jakić „Ne, nikako“. Mećutim, stravično ne volim ljude koji drugima popuju, drže moralne pridike i slovo. Po pravilu, oni koji najviše zagovaraju i pričaju o moralu, najveći su licemeri i „Frau Gabrijele”.



Pošto nam je novinarstvo postalo prepisivačka „resavska škola” sa Fejsbuka, Tvitera i Instagrama, ukazao sam na problem da se često konstruišu rečenični sklopovi i da se stvari vade iz konteksta. Pošto estrada odavno više nikome nije bitna i pošto su tabloidi postali deo aktuelne predizborne kampanje, moram vam priznati da sam zaista postao dinosaurus i da nemam snage više da pratim narko, lopovske i ostale tabloidne okršaje. Ceo život sam pratio samo jedan žanr i jednostavno sam, iako sam diplomirani politikolog, postao stručnjak za oblast kojom se bavim, a to je takozvani domaći šou-biz. Zaista bih voleo da nisam rođen pored Ibarske magistrale i da nisam morao da pratim sve što se dešava u zadimljenoj estradnoj balkanskoj krčmi, ali nikad nisam mogao tačno da odredim šta je to politička korektnost za fine novine. Gde je ta granica koja razdvaja Micu Trofrtaljku i Snežanu Đurišić, i kada je Dačić postao Ivica, i gde nestade Perčević, i još moram da priznam da mi je „City” bio najbolji kada su vodili Boško i Stanko, i da nisam imao lego, ali sam bio srećan kada sam znao ko su Mirko i Slavko…



Kod nas se izbrisala ta fina granica da fenomenološki proučavate kemp ili treš. Na primer smatram da je stil oblačenja Branke Sovrlić jako zanimljiv za jednu televizijsku emisiju, mislim da su tekstovi Marine Tucaković za Cecu gotovo himna za jednu generaciju sa početka devedesetih i kraja osamdesetih. Možete da pišete koliko god hoćete peticija, ali „srpska majka” će imati svoje hodočasnike jer je primer šta može industrija zabave kada se u nekoga pametno uloži.



Sad se svi čude što je Jelena Karleuša propitivala Vučića ali se niko ne pita zašto je u „Utisku nedelje” pokojni, sjajni i harizmatični Jovan Ćirilov crveneo dok mu je folk diva držala slovo. Hoću da kažem da smo mi jako čudna država, da živimo u čudnom vremenu i da tu podela na četnike i partizane, na centraliste i autonomaše, na „slaninare” i „delije” ne pomaže. Ovde je sve izmešano, i voz i vlak, a posle najgore mržnje i rata usledi estradni brak ko da ništa nije bilo. Društvene mreže i kafane su pune sveta koji bi nešto da pametuje. To vam je nacionalni sport, ali treba nam analitičar koji će tačno da objasni da je velika razlika između dekoltea Silvane Armenulić i Soraje, i da objasni zašto nam se sve ovo desilo. Plašim se da su naša estrada, politika, istorija jedna velika „mućkalica”.



Uspeo sam da izdržim da radim emisiju „Tabloid” u poslednjih dvadeset godina, ali nisam siguran šta će sa mnom i sa vama biti u naredna dva meseca. Ko preživi sve ove tabloidne afere, pričaće…



Aleksandar Filipović