Новосађанин са звањем Амбасадора интеграције Аустрије

политиком. Дугујем велику захвалност онима који су ме на било који начин подржали у томе. Сматрам да су марљивост, васпитање, образовање, есенцијалне ствари у животу, али без подршке околине, човек тешко може да буде успешан  – објашњава у разговору за наш лист политичар, али и уметник и хуманитарни радник Зоран Шијаковић, којем је у Аустрији, уз стечену репутацију, одато и признање за сваку од области којом се бави.

Лична репутација, уз професионални ангажман винули су га у све медије када је 2010. проглашен Салзбуржанином године и уврштен у 100 најпопуларнијих грађана тог града. А, како то изгледа када спакујеш кофере и кренеш у нов живот, како Шијаковић воли да истакне, из земље у којој си  био „један од ретких стипендиста, тада престижне “Стипендије Тотовог фонда” и солиста играч у неколико водећих фолклорних ансамбала”. Имао је он у свом коферу и друге дипломе, неке стекао и касније, али ово што помиње и где је био у врху, отворило му је врата успеха и личног позиционирања.

– Деведесетих се, дакле, селим у Аустрију и добијам место учитеља играња и настављам уметничку каријеру, да би 1999. године у Салцбургу основао удружење и ансамбл „Даница“. Доживео сам да будем главни  „кривац“ што је манифестација „Салцбуршки Срби“ медијски пропраћена као „Бајка на Салцаху“ – вели Шијаковић.

По доласку у Салцбург затекао је  некадашња југословенска удружења која су се распадала, а касније су основана српска удружења.

– Но, начин неговања културе и традиције, и сама презентација свега тога није било оно што ме је покретало, нити је било на оном нивоу на какав сам навикао у Новом Саду, и зато је рођена „Даница“. Први је Србин у Аустрији чији је уметнички рад хонорисан пријемом у гилду „Иннвиертлер Кüнстлергилде” (ИКГ). Аустријска гилда је као уметнички еснаф део европске традиције којој су значај дала имена таквих стваралаца какав је био Рубенс, члан некада славне антверпенске гилде.

– Но, у сваком случају добијањем звања мајстора уметничке гилде 2014. године се стављам у раван са значајним именима и ствараоцима из домена аустријског културног стваралаштва, сликарства и музике.

Са својом „Даницом“ изградио је музички, и комплетан уметнички стил, и репутацију истакнутуг активисте и представника српске културне баштине у Аустрији, али је свој рад дубоко везао за оно што је на истим просторима утемељио Вук Караyић.

– Поставио сам и позоришни комад о нашем просветитељу “Ти, ја и Вук”, који је добио четири награде, од којих су две престижне од Министарства за културу Аустрије. Говори о Вуковом животу и раду, и њиме је обележена јубилиларна година, два века од просветитељевог доласка у Беч.  Покушали смо да тематизујемо његов живот, породицу, пре свега супругу Ану Краус и ћерку Мину. Годину и по дана радио сам у средњој школи у којој је 120, што наставника, што ђака, учествовало у реализацији тог пројекта. Аустријанци који нису ни знали ко је био Вук Караyић су се толико заинтересовали и позабавили се његовим ликом и делом, али и наши Срби, међу којима има и треће генерације рођене у Аустрији, што је за мене било веома важно.

Шијаковићев рад је препознат и у земљи, па је 2006. одликован  „Златном значком“ Министарства за дијаспору и Културно-просветне заједнице Србије.  Тако је уз завидну уменичку, текла и „друга каријера”. На иницијативу аустријског министра иностраних послова Себастијана Курца додељено му је звање Амбасадора интеграције Републике Аустрије.  Као члан Народне партије тријумфовао је са странком на локалним изборима у Браунауна Ину. Моментално је један од најближих сарадника градоначелника и као одборник обавља функцију председавајућег одбора за културу, те кураторијума музеја и води кадровску службу општине.

У Браунау, у коме иначе живи, политички се активирао 2004. године, а сам градић је познат и као родно место Адолфа Хитлера. Од 16.000 становника, скоро десет одсто је Срба.  И поред кампања и политичких билборда, флајера и говора који су били део његовог ангажмана прошлог септембра своју тамбурицу није испуштао. Широк репертоар, од класичне музике до оне српске изворне водио га је по дворцима Европе, на места бележена као „крем де ла крем“, попут језера Штарнберг на прославу добитнице алтернативне Нобелове награде Ане Мари де Јонг, дугогодишње активисткиње Светске оранизације и хуманитарке, те до манифестација у организацији Уједињених нација, па Европске комисије...

– Свирамо српску музику, а представљамо Аустрију, као амбасадори културе те земље.

Владимир Ђуричић

„Флориан” за хуманитарни рад

Између кутуре и политике Шијаковић је нашао место и време и за хуманитарни рад. Дугогодишња активност у помагању угроженима у мају прошле године крунисана је признањем “Флориан“. „Био сам почаствован када  ми је на гала свечаности уприличеној поводом тог догађаја „Флориан” уручио гувернер покрајине Горње Аустрије др Јозеф Пирингер”, каже Шијаковић.