Новосадски школарци угостили децу са Косова

у војвођанску престоницу на седмодневни боравак код својих вршњака, у оквиру другог пројекта „Свим срцем за осмех детета”, у организацији Удружења грађана „Нови Сад”. Другаре из најјужније општине на КиМ угостили су ученици основних школа „Душан Радовић” с Клисе и „Жарко Зрењанин” с Лимана.

– Пре неколико година почели смо да обилазимо јужне српске општине на Косову, где смо били фантастично примљени, и желели смо да се одужимо гостопримством и тако је настала идеја о овој акцији – објашњава један од покретача пројекта Вања Божић. – Ивана Радојчић и ја смо желели да у овоме учествују две школе из Новог Сада, и прошле године је одзив био мањи јер су деца била уплашенија.

Разговарајући с децом, могло се приметити да, колико год тврдили да су сада опуштенији, и даље се међу гостима осети доза страха и стида. Не зато што не могу да пронађу заједнички језик (напротив, то је прва баријера коју су превазишли у самом старту), већ што су им овдашњи начин и темпо живота непознати те им је теже да се уклопе и да га испрате.

– Овде је понашање другачије, сви су много слободнији и отворенији – каже нам Катарина Костић (14) из Брезовице, која је први пут у Новом Саду. – Различит је начин говора има доста другачијих речи. Ипак, и даље смо једно.

И без обзира на непознавање локалних израза, сви су научили да су ринглови yанарике, да је блато кал, а када их неко пита „што прај’ш?” да то значи „шта радиш?”. А шта су све „прајшовали” ових дана, говори густ распоред, испланиран до детаља.

– Највише ћу памтити намештај који смо видели на Петроварадинској тврђави у Музеју Града Новог Сада и клизање – прича нам, чини се најстидљивија девојчица од свих, Милица Стојановић (14), такође из Брезовице.

И она је први пут у нашим крајевима и, без обзира на то колико је мирна и повучена, допада јој се живот у граду и највише јој се свиђа што, како каже, имамо биоскоп и тржни центар. Ипак, без топлог и искреног гостопримства, све лепоте нашег града пале би у воду. Иако су одушевљени грађевинама и историјом нашег поднебља, другари-домаћини су оставили највећи утисак.

– Људи су овде пријатнији, имају боље особине и бољи су угоститељи него код нас – кратко нам одговара Марко Стојковић (14) из Севаца, коме је ово други пут да је у Новом Саду.

Најинтересантије од свега је то како се међусобно проучавају, утичу једни на друге, уче и стичу искуства.

Председник Удружења Горан Бајшански каже да су такве разлике последица тога што наша деца не знају за нешто лоше, да нечега нема или да нешто не може, док су деца с Косова стидљивија и верује да имају приснији однос с родитељима.

– Наши момци су зрелији и напреднији, али некако мутави, док су другари с Косова сналажљивији и мислим да се лакше утапају – објашњава Милица Гајић (14) из Новог Сада, која је ове године први пут угостила вршњакињу Катарину и као да је већ постала експерт када су разлике у питању. – Ми смо много друштвенији. Имамо сличан карактер, а они су повученији, вероватно због мање средине у којој живе.

Новосађанка Сара Стаменковић (14) каже да је њена цимерка Милица (Стојановић) стидљива.

- Зато ја идем иза ње и гурам је, ’ајде ово, ’ајде оно. Али, увек је оставим да сама изабере – насмејано нам прича Сара.

Растанак се ускоро ближи. У суботу се гости враћају свом крају, својим породицама и другарима, а домаћини својим, ођедном, празним собама.

- Недостајаће ми њихово друштво, њихова енергија, што смо свуда ишли по Новом Саду и што нисмо морали да идемо у школу – духовит је и шармантан заљубљени домаћин Марко Дрча (14).

Леа Радловачки

Фото: Дневник, Удружења грађана „Нови Сад”

Коментари на Фејсбуку

– Деца се највише опусте тек пред растанак - истиче Горан Бајшански. - Неће да испољавају емоције и осећања док су овде, него касније, на Фејсбуку, видимо по коментарима како им је заиста. Надам се да ће ова наша акција заживети два пута годишње и да ће прерасти у узајамно посећивање.