Novosadski školarci ugostili decu sa Kosova

u vojvođansku prestonicu na sedmodnevni boravak kod svojih vršnjaka, u okviru drugog projekta „Svim srcem za osmeh deteta”, u organizaciji Udruženja građana „Novi Sad”. Drugare iz najjužnije opštine na KiM ugostili su učenici osnovnih škola „Dušan Radović” s Klise i „Žarko Zrenjanin” s Limana.

– Pre nekoliko godina počeli smo da obilazimo južne srpske opštine na Kosovu, gde smo bili fantastično primljeni, i želeli smo da se odužimo gostoprimstvom i tako je nastala ideja o ovoj akciji – objašnjava jedan od pokretača projekta Vanja Božić. – Ivana Radojčić i ja smo želeli da u ovome učestvuju dve škole iz Novog Sada, i prošle godine je odziv bio manji jer su deca bila uplašenija.

Razgovarajući s decom, moglo se primetiti da, koliko god tvrdili da su sada opušteniji, i dalje se među gostima oseti doza straha i stida. Ne zato što ne mogu da pronađu zajednički jezik (naprotiv, to je prva barijera koju su prevazišli u samom startu), već što su im ovdašnji način i tempo života nepoznati te im je teže da se uklope i da ga isprate.

– Ovde je ponašanje drugačije, svi su mnogo slobodniji i otvoreniji – kaže nam Katarina Kostić (14) iz Brezovice, koja je prvi put u Novom Sadu. – Različit je način govora ima dosta drugačijih reči. Ipak, i dalje smo jedno.

I bez obzira na nepoznavanje lokalnih izraza, svi su naučili da su ringlovi yanarike, da je blato kal, a kada ih neko pita „što praj’š?” da to znači „šta radiš?”. A šta su sve „prajšovali” ovih dana, govori gust raspored, isplaniran do detalja.

– Najviše ću pamtiti nameštaj koji smo videli na Petrovaradinskoj tvrđavi u Muzeju Grada Novog Sada i klizanje – priča nam, čini se najstidljivija devojčica od svih, Milica Stojanović (14), takođe iz Brezovice.

I ona je prvi put u našim krajevima i, bez obzira na to koliko je mirna i povučena, dopada joj se život u gradu i najviše joj se sviđa što, kako kaže, imamo bioskop i tržni centar. Ipak, bez toplog i iskrenog gostoprimstva, sve lepote našeg grada pale bi u vodu. Iako su oduševljeni građevinama i istorijom našeg podneblja, drugari-domaćini su ostavili najveći utisak.

– Ljudi su ovde prijatniji, imaju bolje osobine i bolji su ugostitelji nego kod nas – kratko nam odgovara Marko Stojković (14) iz Sevaca, kome je ovo drugi put da je u Novom Sadu.

Najinteresantije od svega je to kako se međusobno proučavaju, utiču jedni na druge, uče i stiču iskustva.

Predsednik Udruženja Goran Bajšanski kaže da su takve razlike posledica toga što naša deca ne znaju za nešto loše, da nečega nema ili da nešto ne može, dok su deca s Kosova stidljivija i veruje da imaju prisniji odnos s roditeljima.

– Naši momci su zreliji i napredniji, ali nekako mutavi, dok su drugari s Kosova snalažljiviji i mislim da se lakše utapaju – objašnjava Milica Gajić (14) iz Novog Sada, koja je ove godine prvi put ugostila vršnjakinju Katarinu i kao da je već postala ekspert kada su razlike u pitanju. – Mi smo mnogo društveniji. Imamo sličan karakter, a oni su povučeniji, verovatno zbog manje sredine u kojoj žive.

Novosađanka Sara Stamenković (14) kaže da je njena cimerka Milica (Stojanović) stidljiva.

- Zato ja idem iza nje i guram je, ’ajde ovo, ’ajde ono. Ali, uvek je ostavim da sama izabere – nasmejano nam priča Sara.

Rastanak se uskoro bliži. U subotu se gosti vraćaju svom kraju, svojim porodicama i drugarima, a domaćini svojim, ođednom, praznim sobama.

- Nedostajaće mi njihovo društvo, njihova energija, što smo svuda išli po Novom Sadu i što nismo morali da idemo u školu – duhovit je i šarmantan zaljubljeni domaćin Marko Drča (14).

Lea Radlovački

Foto: Dnevnik, Udruženja građana „Novi Sad”

Komentari na Fejsbuku

– Deca se najviše opuste tek pred rastanak - ističe Goran Bajšanski. - Neće da ispoljavaju emocije i osećanja dok su ovde, nego kasnije, na Fejsbuku, vidimo po komentarima kako im je zaista. Nadam se da će ova naša akcija zaživeti dva puta godišnje i da će prerasti u uzajamno posećivanje.