Уговорно рађање некима једино решење

 за оплодњу користи репродуктивни материјал бар једног од родитеља, и то само ако између родитеља не може доћи до зачећа. Процене су да би тај начин омогућио да око 300.000 парова у Србији, који не могу да имају децу ни вантелесном оплодњом, дођу до жељеног потомства.



Према објашњењу професорке Олге Цвејић Јанчић, члана Комисије за израду Грађанског законика, циљ је доследњије остваривање права на родитељство, која су предвиђена и нашим Уставом и Европском конвенцијом о људским правима.- На овај начин се доприноси и примени установог и конвенцијског принципа забране дискриминације према полу, који је сада грубо прекршен забраном лечења женске неплодности на овај начин, за разлику од допуштености свих видова лечења мушке неплодности.

То је реликт прошлости и неразумевања дубине породичних проблема парова који не могу да имају деце природним путем или уз допуштене видове биомедицинске помоћи, а желе да постану родитељи – објашњава професорка Олга Цвејић Јанчић.Рађање за другог предвиђено је искључиво као метод лечења неплодности, а не као вид слободе избора начина зачећа.



Предвиђено је да сурогат мајка може бити и сродница и несродна жена, уз понуђене алтернативе за само једну од те две могућности. Исто тако, предвиђено је да се за оплодњу сурогат мајке може користити јајна ћелија намераване мајке, која не може да носи и роди дете из здравствених разлога, или дарована јајна ћелија треће жене, а не сурогат мајке, што значи да се предност даје гестацијској, а не генетској сурогацији. Није допуштено уговарање накнаде за рађање за другог, али може бити уговорено плаћање накнаде трошкова изазваних трудноћом и рађањем.



Нацрт Грађанског закона предвиђа да међусобни односи родитеља и жене која ће им родити дете буду регулисани уговором који се судски оверава. При томе је судија у обавези да упозори и једну и другу страну на последице уговора. Уговор би могао бити закључен само између држављана Србије или лица која имају пребивалиште у нашој држави најмање три године.



Како је пракса у државама у којима је сурогат материнство већ више година дозвољено показала да се сурогат мајке често везују за дете које рађају па се тешко од њега одвајају, а има и оних које то неће да учине, Грађански законик мора регулисати и случајеве када се сугогат мајке понашају неодговорно, односно не поштују уговор који су с родитељима којима рађају дете потписале. Морају се посебно регулисати и ситуације које се могу догодити у току трудноће, као што су могућности да тестови покажу да дете има Даунов синдром, а сурогат мајка не жели да прекине трудноћу.



Предвиђена је и могућност да се у изузетним случајевима закључи уговор сурогат мајке са женом која живи сама, а која има оправдан разлог и поседује документацију да сама не може постати мајка. У том случају суд утврђује оправданост разлога, а за оплодњу сурогат мајке могу бити коришћене оплодне ћелије намераване мајке, а не мајке која ће носити и родити дете. Та могућност могла би се предвидети и за мушкарца који живи сам, ако постоје нарочито оправдани разлози који би утврдио надлежни суд.



Љ. Малешевић





Државе у којима је дозвољено сурогат материнство



Сурогат материнство допуштено је у Русији, Украјини, Естонији, Грчкој, Израелу, Румунији, Словачкој, Пољској, Грузији, Белгији, Великој Британији, Луксембургу, Холандији, Аустралији, Индији, неким државама САД. У свим тим државама како би се спречиле злоупотребе и ризици закон су веома прецизни и до детаља регулишу сваку ситуацију од склапња уговора са сурогат мајкама до преузимања бебе.