Миша Близанац: Чаробна хармонија молитве

 колико он успева да врати достојанство и да измами осмех баш овој групацији, као што то чини Миодраг Миша Близанац. Многи га знају као сјајног певача и вишеструког победника „Златне тамбурице”, али и као професора историје у школи „Др Милан Петровић” из Новог Сада. Некима је био познат као певач духовних и црквених песама, као неко ко је обновио и основао много хорова у којима је наступао и као солиста, али оно по чему сам жели да га знају је оно што је оставио иза себе: рад са особама с инвалидитетом и свом оном децом коју друштво често одбацује.

- Изнедрили смо да та деца имају име, сопствено постигнуће... „Исон“ је сада постао национални хор Србије, пет година већ организујемо инклузивни фестивал „Срца у хармонији“, основали смо коњички клуб за терапеутско јахање„Филипус“.



Хор „Исон“ основали сте 2004. године и до сада је имао преко 1300 наступа широм Европе, добитник је и УНИЦЕФ-ове награде. Кажите нам шта вас је подстакло да га оснујете?



- Све је почело тако што су ме деца, моји ђаци, који нису били примљени у хор замолили да направимо хор да и они могу да певају... Пристанем ја, једва... Окупимо се у Плавој сали школе и почну деца нешто да певају, да будем искрен, чиста катастрофа. Пролази поред мој колега, професор музичког и каже ми како ни он не може да верује да добро звуче, јер то су деца коју он није примио у хор. Ја га гледам, сад ја не могу да верујем шта ми говори... а он ми само каже да одем до места на којем је он био када их је чуо како певају. Одем ја тамо и чујем потпуну хармонију и у мени нешто кликне, просто као тренутак препознавања, као да ми је Господ отворио очи и рекао слушај... Чаролија. Ипак, прве 4 године било је јако тешко, суочавали смо се са дискриминацијом на сваком кораку... С друге стране, имали смо и подршку, директорка школе Славица Марковић нас је охрабривала да се осамосталимо да бисмо могли да конкуришемо за доделу средстава за рад.



Ипак сте успели да срушите ту баријеру код деце да их нико неће слушати, јер свако ко је чуо хор „Исон“, препознао је емоцију коју носе. Како сте у томе успели?



- Нико није равнодоушан на овај хор, али у питању су само деца, не толико ја, они су мене учили, јер ја нисам чуо ту хармонију… Нисам ни ја знао да ће све тако испасти. Можда су чаробне речи биле речи молитве, јер сам ту видео суштину. Увек сам почињао и завршавао пробу хора са Свакодневном молитвом Филарета Московског. Та молитва је служила да их фокусирам, јер то била препознатљива мера свачије вере, уважавајући различитост, свако од нас дубоко у себи верује. То су деца са инвалидитетом која се цео живот моле за своје здравље, за сопствено битисање, за сопствено ЈА…



Наступали сте широм Европе, на познатим и непознатим позорницама, где вам је било најлепше?



- Наступили смо ове године на фестивалу „Европа кантат“, па има ли већег признања него наступити на оваквом фестивалу, али деци је то био наступ као и сваки други. У томе је и суштина овог хора, за ту деца нема значаја познат град или фестивал, него енергија коју осећају. Мислим да је суштина у споју оног унутрашњег мистицизма и дечије наивности у изразу, делу, певању, речи, без намере да вас гану, њима је све то равна линија. Посебно су били надахнути када смо били на Хиландару, а монах Симеон ми је рекао да их је благословила сила ове деце, љубав, вера и нада коју су донели у Хиландар, који је од тада утемељен. Као да су они до сада били небески град, а да су сада добили темељ за који су се везали.



Били сте и код нашег патријарха Павла, како вас је он примио?



- Хор „Исон“ чине деца с инвалидитетом, деца без родитељско старања, деца од којих су често сви одустали, а патријарх Павле ми је рекао немој их тако звати, то су деца са посебним благословом и благо њима јер она знају свој инвалидитет, ми наш не знамо! То је кључ свега, да ми стварно свој инвалидитет не знамо. Често се бавимо послом који од нас прави инвалиде, ускраћени да кажемо шта стварно осећамо, желимо, шта стварно можемо, шта стварно волимо… И увек се нешто минцамо, намештамо… а ова деца су управо онаква каква јесу – отворена, искрена, срце на длану.



Како све то прима ваша породица?



- Отац сам троје деце и драго ми је да моја деца воле да певају са „Исоном“ и то је можда мој најлепши успех да не постоји баријера. Поносан сам што сам целу породицу укључио у ове активности, јер када сам се оженио деца из хора су ми рекла: „Сад ћеш ти профо добити своју децу и оставити нас као и сви када им се заврши пројекат!“. Нисам отишао, остао сам са њима. Моја главна борба је да оспособим људе који ће доћи после мене. Ми смо многима постали узор.



Идући тим путем основали сте и коњички клуб за терапеутско јахање.



- У Шајкашу, на салашу који је припадао мојој породици правимо читав низ активности у којима ће учествовати деца са посебним потребама. Моја жеља је да деца ту раде у оквиру својих могућности, да нешто и зараде, да се осећају корисна. Правимо содару, сувенирницу, ту су и коњи за терапеутско јахање. То један плански радно-терапијски живот. У оквиру свега тога и коњички клуб „Филипус“ у којем су пажљиво одабране животиње.



Како сте бирали коње за терапијски рад?



- Прави радно-терапијски коњ кошта око 40 хиљада евра, ми тај новац немамо. Зато је правилан одабир био јако важан. Бирали смо коње благе нарави, које нису тукли, које деца воле и са којима се осећају слободно, а да ми будемо сигурни да коњи неће повредити децу. Позивам све људе да доведу своју децу на салаш да јашу, јер имамо хипо-терапију, школу јахања и спортско јахање. То је могућност да цео дан деца проведу поред ових дивних животиња која нас више воле него ми њих, да их јашу, хране, тимаре, изводе на испашу… Ми наш рад не наплаћујемо, значи ко год дође добродошао је!



Марина Јабланов Стојановић



За људе добре воље



Удржење лица са посебним потребама „Љубав, вера, нада“, хор „Исон“ и коњички клуб „Филипус“ издржавају се од пројеката и донација. Зато молимо све људе добре воље који могу да нам помогну да нам се јаве на тел 064/ 1 148 148 или на мејл [email protected]