Miša Blizanac: Čarobna harmonija molitve

 koliko on uspeva da vrati dostojanstvo i da izmami osmeh baš ovoj grupaciji, kao što to čini Miodrag Miša Blizanac. Mnogi ga znaju kao sjajnog pevača i višestrukog pobednika „Zlatne tamburice”, ali i kao profesora istorije u školi „Dr Milan Petrović” iz Novog Sada. Nekima je bio poznat kao pevač duhovnih i crkvenih pesama, kao neko ko je obnovio i osnovao mnogo horova u kojima je nastupao i kao solista, ali ono po čemu sam želi da ga znaju je ono što je ostavio iza sebe: rad sa osobama s invaliditetom i svom onom decom koju društvo često odbacuje.

- Iznedrili smo da ta deca imaju ime, sopstveno postignuće... „Ison“ je sada postao nacionalni hor Srbije, pet godina već organizujemo inkluzivni festival „Srca u harmoniji“, osnovali smo konjički klub za terapeutsko jahanje„Filipus“.



Hor „Ison“ osnovali ste 2004. godine i do sada je imao preko 1300 nastupa širom Evrope, dobitnik je i UNICEF-ove nagrade. Kažite nam šta vas je podstaklo da ga osnujete?



- Sve je počelo tako što su me deca, moji đaci, koji nisu bili primljeni u hor zamolili da napravimo hor da i oni mogu da pevaju... Pristanem ja, jedva... Okupimo se u Plavoj sali škole i počnu deca nešto da pevaju, da budem iskren, čista katastrofa. Prolazi pored moj kolega, profesor muzičkog i kaže mi kako ni on ne može da veruje da dobro zvuče, jer to su deca koju on nije primio u hor. Ja ga gledam, sad ja ne mogu da verujem šta mi govori... a on mi samo kaže da odem do mesta na kojem je on bio kada ih je čuo kako pevaju. Odem ja tamo i čujem potpunu harmoniju i u meni nešto klikne, prosto kao trenutak prepoznavanja, kao da mi je Gospod otvorio oči i rekao slušaj... Čarolija. Ipak, prve 4 godine bilo je jako teško, suočavali smo se sa diskriminacijom na svakom koraku... S druge strane, imali smo i podršku, direktorka škole Slavica Marković nas je ohrabrivala da se osamostalimo da bismo mogli da konkurišemo za dodelu sredstava za rad.



Ipak ste uspeli da srušite tu barijeru kod dece da ih niko neće slušati, jer svako ko je čuo hor „Ison“, prepoznao je emociju koju nose. Kako ste u tome uspeli?



- Niko nije ravnodoušan na ovaj hor, ali u pitanju su samo deca, ne toliko ja, oni su mene učili, jer ja nisam čuo tu harmoniju… Nisam ni ja znao da će sve tako ispasti. Možda su čarobne reči bile reči molitve, jer sam tu video suštinu. Uvek sam počinjao i završavao probu hora sa Svakodnevnom molitvom Filareta Moskovskog. Ta molitva je služila da ih fokusiram, jer to bila prepoznatljiva mera svačije vere, uvažavajući različitost, svako od nas duboko u sebi veruje. To su deca sa invaliditetom koja se ceo život mole za svoje zdravlje, za sopstveno bitisanje, za sopstveno JA…



Nastupali ste širom Evrope, na poznatim i nepoznatim pozornicama, gde vam je bilo najlepše?



- Nastupili smo ove godine na festivalu „Evropa kantat“, pa ima li većeg priznanja nego nastupiti na ovakvom festivalu, ali deci je to bio nastup kao i svaki drugi. U tome je i suština ovog hora, za tu deca nema značaja poznat grad ili festival, nego energija koju osećaju. Mislim da je suština u spoju onog unutrašnjeg misticizma i dečije naivnosti u izrazu, delu, pevanju, reči, bez namere da vas ganu, njima je sve to ravna linija. Posebno su bili nadahnuti kada smo bili na Hilandaru, a monah Simeon mi je rekao da ih je blagoslovila sila ove dece, ljubav, vera i nada koju su doneli u Hilandar, koji je od tada utemeljen. Kao da su oni do sada bili nebeski grad, a da su sada dobili temelj za koji su se vezali.



Bili ste i kod našeg patrijarha Pavla, kako vas je on primio?



- Hor „Ison“ čine deca s invaliditetom, deca bez roditeljsko staranja, deca od kojih su često svi odustali, a patrijarh Pavle mi je rekao nemoj ih tako zvati, to su deca sa posebnim blagoslovom i blago njima jer ona znaju svoj invaliditet, mi naš ne znamo! To je ključ svega, da mi stvarno svoj invaliditet ne znamo. Često se bavimo poslom koji od nas pravi invalide, uskraćeni da kažemo šta stvarno osećamo, želimo, šta stvarno možemo, šta stvarno volimo… I uvek se nešto mincamo, nameštamo… a ova deca su upravo onakva kakva jesu – otvorena, iskrena, srce na dlanu.



Kako sve to prima vaša porodica?



- Otac sam troje dece i drago mi je da moja deca vole da pevaju sa „Isonom“ i to je možda moj najlepši uspeh da ne postoji barijera. Ponosan sam što sam celu porodicu uključio u ove aktivnosti, jer kada sam se oženio deca iz hora su mi rekla: „Sad ćeš ti profo dobiti svoju decu i ostaviti nas kao i svi kada im se završi projekat!“. Nisam otišao, ostao sam sa njima. Moja glavna borba je da osposobim ljude koji će doći posle mene. Mi smo mnogima postali uzor.



Idući tim putem osnovali ste i konjički klub za terapeutsko jahanje.



- U Šajkašu, na salašu koji je pripadao mojoj porodici pravimo čitav niz aktivnosti u kojima će učestvovati deca sa posebnim potrebama. Moja želja je da deca tu rade u okviru svojih mogućnosti, da nešto i zarade, da se osećaju korisna. Pravimo sodaru, suvenirnicu, tu su i konji za terapeutsko jahanje. To jedan planski radno-terapijski život. U okviru svega toga i konjički klub „Filipus“ u kojem su pažljivo odabrane životinje.



Kako ste birali konje za terapijski rad?



- Pravi radno-terapijski konj košta oko 40 hiljada evra, mi taj novac nemamo. Zato je pravilan odabir bio jako važan. Birali smo konje blage naravi, koje nisu tukli, koje deca vole i sa kojima se osećaju slobodno, a da mi budemo sigurni da konji neće povrediti decu. Pozivam sve ljude da dovedu svoju decu na salaš da jašu, jer imamo hipo-terapiju, školu jahanja i sportsko jahanje. To je mogućnost da ceo dan deca provedu pored ovih divnih životinja koja nas više vole nego mi njih, da ih jašu, hrane, timare, izvode na ispašu… Mi naš rad ne naplaćujemo, znači ko god dođe dobrodošao je!



Marina Jablanov Stojanović



Za ljude dobre volje



Udrženje lica sa posebnim potrebama „Ljubav, vera, nada“, hor „Ison“ i konjički klub „Filipus“ izdržavaju se od projekata i donacija. Zato molimo sve ljude dobre volje koji mogu da nam pomognu da nam se jave na tel 064/ 1 148 148 ili na mejl [email protected]