Ноћно орање у моди

 озбиљнијих последица, како по државу као власника ових њива, тако и по оне који претендују на њихово коришћење. У ишчекивању лицитације, која и ове године касни, све је чешћа појава да ратари без било каквог основа улазе у државни посед и почињу са дубоким орањем или чак и сетвом, што опет наилази на отпор других заинтересованих.

Тако је пре неколико дана дошло до праве узбуне у Гакову, селу које је познато по свом поодавно упропашћеном пољопривредном предузећу „Граничар“, када је група радника овог некада угледног комбината спречила трактор једне фирме из Србобрана да пооре једину неузорану државну њиву. Апсурд је у томе да су се на овај чин физичког спречавања одлучили радници „Граничара“, али не у име свог предузећа, већ у властито.



Наиме, суочени са чињеницом да се ни не назире успех оглашене приватизације предузећа које нема ни један једини свој хектар већ зависи искључиво од државних ораница, а да им при томе месецима касне зараде, група од педесетак актуелних и бивших радника је себи осмислила „бизнис план“ који подразумева коришћење управо тих државних њива у властите сврхе, у чему их подржава још неколико паора из Гакова којима је ратарење основни извор егзистенције.



- Улази се у земљу без икаквог папира, ја имам кући жену и децу и сад треба да гледам, како се неко богати на нашој земљи. Ми смо одлучили да уђемо у посед, како они, тако и ми - каже један од сада већ бивших радника „Граничара“.



Својеврсни апсурд у овој ситуацији је управо чињеница да је корен вишегодишњих проблема са лицитирањем државних ораница у Сомбору баш судбина „Граничара“. Наиме услед бројних протеста његових радника, незадовољних намером локалне самоуправе да их у потенцијалном најму државних хектара препусти тржишту, лицитације годинама уназад касне преко сваке разумне мере, а при томе је сваки од ових социјалних бунтова имао исти резултат, без обзира које су странке на власти. У последњем тренутку је из Министарства пољопривреде долазио налог да се неколико хиљада хектара гаковачке земље изузме из обавезујућег Програма заштите и коришћења пољопривредног земљишта у државном власништву како би „Граничар“ имао на чему да ради.



Након таквих интервенција републичких власти, у овом предузећу нису желели са локалном самоуправом да потписују никакве уговоре о коришћењу, руководећи се логиком да тиме аутоматски стварају обавезу по основу најма. Упропашћена фирма није имала новца ни за заснивање производње, закључивани су којекакви уговори о „пословно-техничкој сарадњи” са приватницима, па се до жетве више није знало ни „ко пије, ни ко плаћа“. Тачније, закуп државне земље није плаћао нико.



Овакву „мустру“ су сада преузели и у околним селима, па је и поред пољочуварске службе, све чешћа појава да се у државне њиве улази по праву јачег, а не по закону. Нису ретки случајеви да се, у покушају избегавања пољочуварске службе, оре и сеје искључиво ноћу, иако су дани идеални за овај посао, а ако се овакви „предузимљиви“ ратари и затекну на њивама по правилу машу којекаквим, потпуно бесмисленим „Уговорима о пословно техничкој сарадњи“.



У покушају да уведу колико-толико реда, сомборске власти су се обратиле и ресорном министарству, са чијом пољопривредном инспекцијом би у неколико наредних дана покушали да макар провере ко је све бесправно ушао у државне оранице. Да ли ће евентуалне санкције успети да уведу ред, обуставе „ноћно ратарење“ и смире тензије међу пољопривредницима остаје да се види.



М. Миљеновић

 

Приоритет сточарима



Како се незванично могло сазнати у сомборској локалној самоуправи цео посао око лицитације државних ораница је запео код издавања земље сточарима, који у целом овом послу имају предност. Наиме, након лицитације су донете одговарајуће одлуке о додели земље, али се сада чека одобрење министарства. Тек након тога, рока за жалбу и евентуалне прерасподеле ораница од којих ће можда неко од узгајивача стоке и одустати, може да се проведе поступак лицитације земље намењене искључиво ратарима. Тако би до лицитације земље могло доћи, ако прође без трзавица, тек крајем ове календарске године.