Залуд Шваби та ваздушна лађа кад је Србин хаубицом гађа

пријало што му се име спомиње на свим светским војним академијама, од „Вест поинта“ до „Суворова“, да другује с крунисаним главама и српским војводама под којима је служио у Великом рату, али му је, извесно, најдраже признање стигло од мученика с којима је у рову делио и последње парче пексимита, као камен тврдог војничког ’леба. Јер, да није било редова Раке, нишанyије адаптираног турског топа заплењеног у Првом балканском рату, не би јуначки српски „репоња“, обичан солдат који је у прашину бацио две империје, у доколици дељао фрулу од зове не би л’ обезбедио музичку подршку за певаније стихова „Залуд, Швабо, та небеска лађа, кад те српска хаубица гађа“.

А Рака, уновачен као артиљерац годишта 1887. у народни Пантеон ушао је 30. септембара 1915. и то директ с Метиног брда код Крагујевца, где је дежурао крај свог топа постављеног вештим рукама шумадијских оружара на дрвени кружни лафет да би, ако већ не растерао а оно бар устрашио најновију саблазан за сваког честитог ремца-пешадинца – швапске јероплане. Таман је пућкао крyу завијену у новинску ’артију, кад штаблије јавише Раки и друговима да од Лапова пристижу у ниском лету три немачка авиона, (испоставило се „дајмлер-фермана“) с очигледном намером да опет бомбардују крагујевачку тополивницу. Кад се летеће стрвине појавише изнад њихових положаја, Рака мимо команде да се не пуца, јер се сматрало да тако нешто нема сврхе кад напада небески предатор, онако по сељачки, без неке велике математике, намести елевацију, одокативно одмери пресретање и без велике наде у успех окину из топа. Било би чудо да погоди јер то ионако нико до тад у белом свету није успео – да топом обори авион, али посрећи се Раки, тресну граната посред двокрилне механичке птичурине, која се даде у пламени стрмоглав ка варошким улицама, најављујући светску славу Љутовца као првог успешног противавионца-артиљерца у милитарној историји.

И ту би се прича о новостеченој слави Ракиној и завршила да није свега онога што је красило српског војника у Великом рату. Појаха коња српски „репоња“, брзим галопом се стушти у град и стаде пред „својих руку дело“, односно запаљену орлушину која је се својим камарадима пре пада ипак успела да истресе четрдесетак бомби на варош крагујевачку. Видећи да на улици, у остацима јероплана сагоревају и тела његових несрећних „шофера“, Рака се устобочи и салутира пораженом непријатељу, људски жалећи што је због његовог умећа и срећне војничке руке нечија солдатска мајка у Алеманији закукала, све мислећи о изгледној казни због кршења официрске наредбе о забрани до тада јаловог артиљеријског дејства по непријатељским авионима.

Прошао је, унапређен у каплара, после тога Рака и албанску голготу, на Солунском фронту и наредником постаде, ослобођење родне Србије здрав и прав извојевао и дочекао, а на грудима му звецкају Карађорђева звезда и медаље Албанске споменице и Споменице рата. Пије рујно вино и другује с војводом Мишићем, уважава га и Краљ Ујединитељ, због њега у Трстеник, где је шпецерај отворио, долазе стране делегације, а тек кад му се земљаци „укаче на грбину“, понови за асталом у кафани „Јадран“ како је све то било последњег септембарског дана 1915. Два пута се пионир противваздушне одбране женио, али не даде му Бог порода, па се помири са судбином и живот посвети деци своје браће Мирчета и Живадина, али и бројним сиротанима из Пољне и Трстеника које је о свом трошку школовао. Као часна старина, због чијег подвига од пре тачно једног века и данас српски противаовионци славе свој Дан баш 30. септембра, склопио је своје очи Радоје Рака Љутовац 1968, окружен пажњом породице и уважавањем друштва и државе. Можда се, горе на небу, и нађе с оним несрећним двојцем којег је оборио топовским хицем испаљеним пре из ината него из „чисте памети“, па му буде непријатно кад одоле, из академије свих наука, кафане, зачује српску „двојку“ у пратњи стихова „Залуд, Швабо, залуд, Швабо, та небеска лађа...“

Милић Миљеновић