Zalud Švabi ta vazdušna lađa kad je Srbin haubicom gađa

prijalo što mu se ime spominje na svim svetskim vojnim akademijama, od „Vest pointa“ do „Suvorova“, da druguje s krunisanim glavama i srpskim vojvodama pod kojima je služio u Velikom ratu, ali mu je, izvesno, najdraže priznanje stiglo od mučenika s kojima je u rovu delio i poslednje parče peksimita, kao kamen tvrdog vojničkog ’leba. Jer, da nije bilo redova Rake, nišanyije adaptiranog turskog topa zaplenjenog u Prvom balkanskom ratu, ne bi junački srpski „reponja“, običan soldat koji je u prašinu bacio dve imperije, u dokolici deljao frulu od zove ne bi l’ obezbedio muzičku podršku za pevanije stihova „Zalud, Švabo, ta nebeska lađa, kad te srpska haubica gađa“.

A Raka, unovačen kao artiljerac godišta 1887. u narodni Panteon ušao je 30. septembara 1915. i to direkt s Metinog brda kod Kragujevca, gde je dežurao kraj svog topa postavljenog veštim rukama šumadijskih oružara na drveni kružni lafet da bi, ako već ne rasterao a ono bar ustrašio najnoviju sablazan za svakog čestitog remca-pešadinca – švapske jeroplane. Taman je pućkao kryu zavijenu u novinsku ’artiju, kad štablije javiše Raki i drugovima da od Lapova pristižu u niskom letu tri nemačka aviona, (ispostavilo se „dajmler-fermana“) s očiglednom namerom da opet bombarduju kragujevačku topolivnicu. Kad se leteće strvine pojaviše iznad njihovih položaja, Raka mimo komande da se ne puca, jer se smatralo da tako nešto nema svrhe kad napada nebeski predator, onako po seljački, bez neke velike matematike, namesti elevaciju, odokativno odmeri presretanje i bez velike nade u uspeh okinu iz topa. Bilo bi čudo da pogodi jer to ionako niko do tad u belom svetu nije uspeo – da topom obori avion, ali posreći se Raki, tresnu granata posred dvokrilne mehaničke ptičurine, koja se dade u plameni strmoglav ka varoškim ulicama, najavljujući svetsku slavu Ljutovca kao prvog uspešnog protivavionca-artiljerca u militarnoj istoriji.

I tu bi se priča o novostečenoj slavi Rakinoj i završila da nije svega onoga što je krasilo srpskog vojnika u Velikom ratu. Pojaha konja srpski „reponja“, brzim galopom se stušti u grad i stade pred „svojih ruku delo“, odnosno zapaljenu orlušinu koja je se svojim kamaradima pre pada ipak uspela da istrese četrdesetak bombi na varoš kragujevačku. Videći da na ulici, u ostacima jeroplana sagorevaju i tela njegovih nesrećnih „šofera“, Raka se ustoboči i salutira poraženom neprijatelju, ljudski žaleći što je zbog njegovog umeća i srećne vojničke ruke nečija soldatska majka u Alemaniji zakukala, sve misleći o izglednoj kazni zbog kršenja oficirske naredbe o zabrani do tada jalovog artiljerijskog dejstva po neprijateljskim avionima.

Prošao je, unapređen u kaplara, posle toga Raka i albansku golgotu, na Solunskom frontu i narednikom postade, oslobođenje rodne Srbije zdrav i prav izvojevao i dočekao, a na grudima mu zveckaju Karađorđeva zvezda i medalje Albanske spomenice i Spomenice rata. Pije rujno vino i druguje s vojvodom Mišićem, uvažava ga i Kralj Ujedinitelj, zbog njega u Trstenik, gde je špeceraj otvorio, dolaze strane delegacije, a tek kad mu se zemljaci „ukače na grbinu“, ponovi za astalom u kafani „Jadran“ kako je sve to bilo poslednjeg septembarskog dana 1915. Dva puta se pionir protivvazdušne odbrane ženio, ali ne dade mu Bog poroda, pa se pomiri sa sudbinom i život posveti deci svoje braće Mirčeta i Živadina, ali i brojnim sirotanima iz Poljne i Trstenika koje je o svom trošku školovao. Kao časna starina, zbog čijeg podviga od pre tačno jednog veka i danas srpski protivaovionci slave svoj Dan baš 30. septembra, sklopio je svoje oči Radoje Raka Ljutovac 1968, okružen pažnjom porodice i uvažavanjem društva i države. Možda se, gore na nebu, i nađe s onim nesrećnim dvojcem kojeg je oborio topovskim hicem ispaljenim pre iz inata nego iz „čiste pameti“, pa mu bude neprijatno kad odole, iz akademije svih nauka, kafane, začuje srpsku „dvojku“ u pratnji stihova „Zalud, Švabo, zalud, Švabo, ta nebeska lađa...“

Milić Miljenović