Главни адути стрпљење и вештина

 али и да се провеселе по свим временским приликама. Блејале су овчице, звекетале маказе на такмичењу у ручном стрижењу оваца, а играли су се чардаш, коло и ромски плесови, у извођењу ансамбала културно-уметничких друштава из места кањишке општине, а свирком на банатским гајдама друштво је увесељавао Томислав Ђурин из зрењанинског КУД „Весели Банаћани”.

 

Вештина и стрпљење најважнији су били у свим дисциплинама, баш као што је то битно и у бављењу овчарством. У ручном стрижењу оваца било је и дисквалификација због повреда животиња и „групном стрижењу” коме су прибегли неки учесници, али је по оцени стручног жирија, победу је однео Петер Клебечко из Мола, друго место припало је Карољу Фехеру из Трешњевца, а трећа је била Ангела Бажо из Чантавира.

– Вуна није на цени, али због летњих врућина овце не могу без стриже. Треба пазити да се приликом стриже животиње не повреде и да све буде урађено како ваља, без обзира што је цена вуне ниска – вели Клебечко.

Један од домаћина највеће светковине овчара у овом крају председник удружења овчара „Капетански рит” Тибор Балаж наглашава да овдашњи овчари сада држе око 10.000 грла, међутим, оближњи пашњак Јараш могао би да поднесе и три пута више. Балаж сматра да и поред тога што цена јагњетине од око 2,5 евра за килограм живе ваге и 80 динара за килограм вуне није најбоља, овчарство има перспективу због подстицаја државе од 7.000 по уматиченом грлу, а после дугог запостављања откупа млека шансу види и у могућностима за прераду овчијег млека улагањем у мини млекаре.

У справљању кулинарских специјалитета такмичиле су се 82 екипе из војвођанских места и иностранства, које су жирију на оцењивање понудили чак 110 узорака овчијег паприкаша и других јела. Могао се пробати и традиционални готово заборављени специјалитет „вајај” од маслаца, брашна и милерама, који је за дегустацију понудила Ирена Калма из Војводе Зимоњића. „Балог тим” из Сенте у коме су били Горан Балог из Сенте, Душан Сивчев из Иђоша и Томислав Суботички из Новог Милошева, спремао је три врсте паприкаша по традиционалним чобанским рецептима, а приде у земљаној посуди крчкао се пасуљ. Суботички објашњава да је најважније имати стрпљења док се садржај котлића крчка, а стрпљења је изискивало и окретање јагањаца на ражњу. Горан Бошњак из Војводе Зимоњића паралелно је спремао и прасетину, а Милутин Граовац из етно салаша „Краљице воћа” крај Сенте уверавао нас је да је, уз стрпљење, битна и уједначена жеравица од шапурика.

Милорад Митровић