Мјанмар- земља сиромашних али достојанствених људи

 приближило је на сликовит начин ову Савез-Републику, аудиторијуму који се определио да на поменутом догађају проведе непуна два сата. После уводне речи уреднице културног програма Градске библиотеке Монике Маширевић, уследила је прелепа прича праћена бројним слајдовима који су употпунили угођај, комплетирајући утисак о овој, нама још увек мало познатој земљи.

Концепција презентације госпође Перишкић базирала се превасходно на личном доживљају, изузев дела о политичким приликама о којима се и сама информисала путем књига и интернета.- Оно што је било видљиво на сваком кораку и о чему се говорило, је жеља да се стање промени, да се земља отвори према свету, да се врати на политичку сцену Аунг Сан Су Ћи као предводник опозиције и представник демократије (Натионал Леагуе фор Демоцрацy).....



О њој постоји и филм „The Lady“ и представља причу за себе. О војној хунти која је на власти знам релативно мало, више индиректно, али сам зато јасно препознала визију коју имају млади, да живе у демократској земљи заснованој на једнакостима - истакла је наша саговорница.

Славица објашњава како је уопште дошло до идеје да посети Мјанмар.



- У Јога центру у Сомбору 2008.године имали смо гошћу из Индије, којој сам касније  узвратила посету и остала тамо три месеца. Радила сам као волонтер, професор енглеског, у једном ашраму, где се бесплатно образују сиромашни млади људи. Тамо сам упознала колеге, професоре енглеског језика који као волонтери иду по свету и држе наставу. Идеја ми се јако свидела, па сам по препоруци једне од њих, Луције из Бразила, конкурисала да као волонтер  радим у манастирској школи „Пон До У“ у Мандалеју, другом по величини граду Мјанмара.



Убрзо је Славици стигло позивно писмо од управе школе, па је без проблема добила боравишну визу на три месеца.- Тако сам пуна оптимизма и ентузијазма, са жељом да допринесем својим радом, отишла у непознато. Сама сам платила карту и хотелски смештај док сам боравила на језеру Инле.  Пошто себе сматрам авантуристом и хуманистом, све то ми је имало смисла. Када додам и велику жељу да упознам свет, људе, начин живота и културу, а све то из прве руке, нисам се много двоумила - вели Славица, уз напомену да  је припрема и прибављање визе трајало око месец дана, док је цео боравак коштао око 2000 евра.



Занимљиво је то да је већину времена проведеног у Мандалеју Славица била смештена у манастирима.- Пошто се бавим јогом већ 17 година, а била сам у индијским ашрамима, манастирска школа ми није била страна. Знате ону чувену изреку: „Једном учитељ, увек учитељ”? Нисам ја ишла у манастир због манастира као таквог, већ зато што су тамо смештена деца! Дајући свој рад, добила сам пуно онога што сам желела, да живим са њима, да их што боље упознам. Зато ми је и било тешко да од прегршт фотографија одаберем оне које ће се идеално уклопити у нешто више од сат времена, јер сам пуно тога доживела. И што је најважније - само лепог, од простодушних људи, просветних радника и паметне и знања жељне омладине.



Славици Перишкић није било тешко да издвоји најупечатљивије утиске током боравка у Мјанмару.- Без сумње ту свакако спадају огромна жеља за учењем и знањем младих. Народ је отворен према странцима, срдачан. Иако је на сваком кораку видљиво сиромаштво и слаба обавештеност, постоји ред и достојанство. Тамо нисам видела да се неко преједа, али ни да гладује. Мјанмар је природним ресурсима веома богата, али очигледно и неискоришћена земља. Стекла сам утисак да има и места и посла за све. Људи се сналазе, брзо уче.



Славицу је фасцинирала спрега народа и монаха.- Монаси не раде, већ од осталог становништва добијају храну. Будизам је начин њиховог живота, храмови и пагоде су увек пуни, чисти, пуни цвећа које доносе верници. Упознала сам и „добростојеће” породице које имају своје радње, баве се неком производњом, а децу школују у иностранству. Та омладина, са којом сам и данас у контакту преко фејсбука, истиче да ће да се врати и помогне својој земљи. Осећа се међу младима велика нада и жеља да се земља пробуди, промени набоље....Такође се зна да ће та промена доћи само под притиском међународне заједнице, а не њихове власти. Видећемо, све је веће интересовање великих сила за Мјанмар. Ове године биће расписани општи избори, а Аунг Сан Су Ћи је најавила да ће се кандидовати, што многим младима даје наду.



Боравећи у Мјанмару Славица се углавном хранила воћем и поврћем.- Обожавам манго, папају, ананас, наранyе, банане, киви и разно зрневље. За ручак сам у школи добијала скроман оброк као и сви остали, углавном пиринач у разним варијантама, са преливима од поврћа и зачина. Често су на менију биле и неке супице са резанцима, али је меса било понајмање. Постоје тамо и ресторани, чак и роштиљ, који није ни налик нашем. Ипак, није ми недостајала овдашња кухиња. На тој клими, која у хладном периоду, у ком сам тамо боравила, достиже и до 30 Целзијуса, и не треба другачија храна. Иначе, током лета температуре досежу до 45. подеока. Треће годишње доба је кишно, али је целокупна природа веома лепа - каже Славица Перишкић.



Сава Савић

 

Вечити путник



Славица Перишкић је, без сумње, путник намерник. Пропутовала је целу Европу. А пре Индије и Мјанмара посетила је и САД, Аустралију, Сингапур, Тајланд, Шри Ланку, Јордан, Египат и Мароко.

 

Младалачки дух и енергија



Шездесетпетогодишња Сомборка Славица Перишкић као професор енглеског језика и књижевности радила је више од 30 година у просвети са децом различитог узраста. Овлашћени је судски тумач за енглески језик, а активно се бави превођењем стручних текстова.

Као пензионер укључила се у неколико друштава: Ликовна група 76 , Сомборско планинарско друштво, Фото клуб , Друштва за борбу против рака, Женска алтернатива...Учествовала је у многим хуманитарним акцијама Црвеног крста и  оснивању неколико невладиних организација.  Трагалачки дух из приватног живота вешто је пренела и на сликарско платно. Излагала је на више од 30 заједничких изложби, а учествовала је и на неколико ликовних колонија.