Оглед о савременом спољнополитичком тренутку Србије

Ова максима сведочи о томе да је за успешно вођење државе неопходно имати добру и развијену спољну политику. Она је гарант политичке, друштвене и економске стабилности, али, поменимо и то, свака земља која држи до свог угледа и реномеа у међународним односима, жели да буде битан чинилац спољнополитичких односа на што ширем плану. Дакако, нису све државе једнаког утицаја, економске, политичке, војне и друге развијености. Самим тим, кроз целокупну историју човечанства, ма колико се залагали за мултилатерални свет једнаких, увек су постојале земље чији је утицај и значај био доминантан.

Управо у контексту свега напред реченог треба посматрати најаве да ће до краја маја вероватно уследити састанак председника Републике Србије Александра Вучића и председника Сједињених Америчких Држава Доналда Трампа. Чињеница је да председник Америке изазива подељена мишљења, неретко и веома озбиљне контроверзе,  а његова политика веома озбиљне идеолошке дебате које учестало имају велику оштрину и доводе до директних конфронтација. Овом приликом нећемо се упуштати у дубинску анализу његовог политичког деловања, идеологије, првог мандата или почетка овог другог, али свакако да је неопходно истаћи неколико битних чињеница.

Најпре, САД су и даље једина светска суперсила, упркос великим геополитичким променама које се догађају у свету. По свим параметрима, та земља је водећа економија света, и њена војска представља и даље супериорну силу. И то су неспорне чињенице изнете од стране релевантних установа. Морамо такође разумети да су неке огромне промене на светској политичкој сцени одувек биле последице дуготрајних и врло комплексних процеса, те да никаквих промена никада није ни било преко ноћи, како се то колоквијално каже. Ако смо ово схватили, логично је сасвим да са посебним нестрпљењем очекујемо сусрет нашег председника Александра Вучића са првим човеком Сједињених Америчких Држава – Доналдом Трампом.

Србија са САД има дугу традицију дипломатских односа који сежу још у време Кнежевине и Краљевине Србије. Дипломатски односи су успостављени 14. октобра 1881. године, по неким мишљењима, или годину дана доцније (1882), управо када је кнез Милан Обреновић и постао први краљ после Косова. Настанак младих независних држава на Балканском полуострву након Берлинског конгреса навео је Сједињене Државе да настоје да искористе повлачење Османског царства са Балкана тако што би успоставиле дипломатске односе са новопризнатим државама на том простору, укључујући наравно обе српске државе – Србију и Црну Гору. Већ током 19. века забележени су и први Срби који су одлазили да раде у Калифорнију, док је биографија првог Србина у САД, Ђорђа Шагића, узбудљива попут неког авантуристичког филма. У оба светска рата Србија је са САД била на савезничкој и победничкој страни. Делатност Михаила Пупина и нарочито Николе Тесле посебна је тема о којој би се могло написати много томова. И велики број добровољаца се током Првог светског рата вратио из САД да би се борио за своју земљу порекла. Случај Халијард је у новије време прилично познат, и из популарне културе, још и више неголи историје. Чак и када посматрамо везе САД са СФРЈ било је ту успона и падова, али је некако Америка (п)остала својеврстан узор начина живота, док су политички односи ипак имали узлазну путању.

Међутим, пад Берлинског зида и крвави грађански ратови вођени на простору бивше Југославије заоштрили су српско-америчке односе. Иронично, председник Србије и Савезне Републике Југославије није био антиамерички настројен, штавише део своје каријере је и провео у Америци, али политички интереси су постали до те мере супротстављени да је дошло до директних крвавих сукоба. Најпре, злочиначка НАТО агресија коју су ипак предводиле Сједињене Државе и коначно амерички ветар у леђа нелегалном проглашењу отцепљења јужне српске покрајине Косова и Метохије. И то су без сумње јако велике и оптерећујуће чињенице које се тешко могу надоместити чак и након оволико година.

Због свега напред реченог потребно је сагледати политику и дипломатију као вештину могућег. Некада је велики успех и када неко жели да саслуша позицију оног слабијег, у овом случају Србије. Доналд Трамп је личност која је почела да уноси одређене промене у међународне односе, али и да настоји, у одређеној мери, да измени доминантне светоназоре и наративе који су наметани претходних година. У том контексту и овај састанак председника Вучића са америчким лидером могао би да донесе одређене добитке за Србију. Узевши у обзир чињеницу коју смо већ истакли, да су Сједињене Америчке Државе водећа светска сила и једина суперсила, сам састанак је значајан успех. У овим веома тешким околностима у којима се Србија налази, како због унутрашњих проблема, тако и на регионалном и спољнополитичком плану, овај сусрет на врху је свакако прилика да се чује глас Србије и њених ставова, те размишљања о свим битним питањима.

Осим тога, постоје и још неке важне регионалне геополитичке и стратешке везе. Наиме, свакако највећи савезник председника САД Доналда Трампа у Европи јесте премијер Мађарске Виктор Орбан. О његовим везама и пријатељству са председником Србије Вучићем, заиста овом приликом не би требало трошити речи. Важно је ипак знати да је Орбан неко ко може бити важан мост између Србије и САД, и свакако један фактор који би могао допринети бољем разумевању и приближавању ставова по оним питањима где то делује готово и немогуће. Врло слична ситуација је и са Словачком. Тамошњи премијер Роберт Фицо још једна је европска присталица политике Доналда Трампа. Слично Орбану, и Фицо се разликује и по ставовима о Русији, који су у многоме у последње три године вододелница међу европским политичарима. Словачка, пак, одржава јаке везе са администрацијом председника Трампа, али је и даље чврст и стабилан пријатељ Србије, и то по оном кључном питању – строгом придржавању међународног правног поретка и непризнавању једностраног и противправног отцепљења Косова и Метохије.

Сва ова комплексна регионална, али и међународна слика показује колико су односи са Сједињеним Америчким Државама важни. Додајмо свему овоме да Србија настоји да одржи и очува традиционалну блискост са Руском Федерацијом, али и да има проактивну улогу у вези са конфликтом у Украјини. Србија је доследно на страни мира и у сукобима на Блиском Истоку, а као земља која традиционално има блиске односе и са Палестином и са Израелом, Србија може да има одређеног значаја и у свим тим врло тешким и компликованим односима, где је дакако улога САД неретко и одлучујућа.

Иако хронолошки је можда требало да иде прво, оно што следи наслања се сасвим на досадашњу причу. Наиме, још пре него што буде уприличен овај састанак америчког и српског шефа државе, наш председник Александар Вучић сусрешће се са председником Француске Емануелом Макроном. Ако српско-америчке везе трају 140 година и веома су садржајне и битне, везе са Француском досежу у време српске средњовековне државе. Поменимо само укратко везе Немањића са Анжујцима, али и разне додире који су постојали још у време српске Деспотовине. Нововековна и модерна Србија, односно Краљевина Југославија, имале су вишеструке везе са Француском. Велики број угледних српских интелектуалаца, твораца модерне српске државе, школовао се у Француској, а српски интелектуалци су се неретко напајали са француских културних извора. Савезништво у Првом светском рату доживело је своју велику романтизацију која се чак донекле и измешта из историјских оквира. Француска је имала одлучујући значај и на краља Александра Карађорђевића. Њен утицај био је у спољној политици јако велик у првој Југославији, и уистину је франкофилија и франкофонија нешто што је доминирало српским  и делимично југословенским културним и научним круговима.

Ове дубоке везе су нажалост такође доживеле свој стрмоглави пад током деведесетих година прошлог века, а кулминирале су агресијом 1999. године, у којој је Француска учествовала са другим НАТО земљама, али и подршком покушају бесправне сецесије Косова и Метохије. Но, долазак на чело Србије председника Александра Вучића, односно Емануела Макрона у Јелисејску палату, донео је одређене помаке. Између њих двојице постоји искрено разумевање, а председник Макрон показује одређене кораке напред ка Србији. Француска, а то није мање важно у ширем сагледавању свих ових односа, жели да поврати своје место у Европи, где је лидерску позицију изгубила од Немачке. Но, нестабилност која у Немачкој влада, упркос томе што је и даље политички и економски водећа европска земља и мотор Европске Уније, даје шири маневарски простор Француској. Циљ Емануела Макрона јесте да поврати углед и положај Француске, како у некадашњим колонијалним регионима, и даље од виталне геостратешке користи и значаја за Француску, тако и у Европи. Његово исказивање одређеног степена разумевања према Србији, у смислу схватања српских позиција, чак и тамо где постоји неслагање, важно је и због чињенице да би Србија могла да се ослони на једну ипак велику, важну и богату државу каква је Француска.

Дакле, лавирање и дипломатија иду једно уз друго, чак и када није у складу са нашим жељама или можда чак и неком правдом. Чињеница је да у политици најчешће и није све праведно, те да су међудржавни односи засновани на неким ипак сасма другачијим принципима. Ове године, примера ради, обележавамо 850 година од рођења Светог Саве. Он је, уз многобројне заслуге које је имао за српску цркву и државу, те целокупан идентитет, био и врстан практичан политичар и дипломата. Управо је Србија најбоље искористила пад Цариграда под власт Латина и крсташа 1204. године и испословала 1217. године краљевску круну из Рима, а недуго потом у Никеји и аутокефалну архиепископију, што је Савино најтрајније дело. Као један угледни дипломата Сава је двапут походио Свету Земљу, био је и у Египту где га је примио султан Ал-Камил, најзначајнији муслимански лидер тога времена. Дао је чак Сави пратњу да обиђе Синај и манастир Свете Катарине. Сава је био и мировни преговарач са угарским краљем Андријом II, а имао је и низ других дипломатских активности. И други Немањићи, успешно су лавирали између Византије, највећег политичког непријатеља, али и цивилизације која је дала одлучујући културни печат, са једне, и запада, који је био потребан политички, па и економски, са друге стране.

Ако говоримо о српској средњовековној историји, деспот Стефан Лазаревић, те деспот Ђурађ Бранковић и његови наследници у Угарској, водили су политику између Угарске и Турске. Заиста је било невероватно све оно што су чинили како би у условима јачања Османског царства, нарастајуће светске силе, и Угарске, чији су били барони, продужили живот српској држави. Српски предводници у Угарској, у условима туђинске власти, настојали су првенствено очувати свој статус, а потом и идентитет. И то је био негде рецепт за све оно што је вековима касније уследило. Срби, подељени у три велике империје (Хабзбуршка, Турска и Млетачка Република) борили су се да сачувају како своје сталешке привилегије, тако временом и верске, али и национални идентитет. У том контексту, када је реч о модерној дипломатији неретко се као главни узори узимају првенствено кнез Милош Обреновић, али у савремено доба краљ Александар Карађорђевић, те кнез Павле и Милан Стојадиновић. То наравно нису једина имена која треба истаћи, огрешили бисмо се о Јована Ристића, који је имао велику заслугу у свему што је остварено на Берлинском конгресу 1878. године.

Кроз историју Србије, али и Балкана, Европе, па и читавог света, било је различитих историјских догађаја, процеса и околности. Није увек могуће утицати на све њих. Као што смо већ истакли, а то се везује за још једног великог српског дипломату, али и прагматичног политичара, Чедомиља Мијатовића, то је да су политика и дипломатија ипак вештине могућег. У таквим објективним околностима, прилика да се учествује у једном турбулентном свету, у једном тешком времену за доиста целу планету, мора се прихватити и мудро одиграти. Свет је све више велика шаховска табла, како је говорио Бжежински, али су сада играчи све бројнији. Неки од њих, попут Сједињених Америчких Држава и даље су доминантни. Србија, ни економски ни војно, није у стању да парира у тој мери овим процесима како би из њих извукла све оно што би можда и свако од нас интимно желео. И ту нема никакве сумње, али не смемо бити ни у заблуди да се ствари мењају преко ноћи, те да су у глобалним политичким кретањима ствари црно-беле. Промене се, пак, несумњиво дешавају. Сусрети са Макроном и Трампом који очекују српског председника Вучића у наредном периоду, можда већ и наредних месец и по до два месеца, показатељ су угледа Србије и спремности двојице светских лидера да чују шта то Србија има да каже о неким питањима. Не заваравајмо се да ће све бити решено као чаробним штапићем, али не заваравајмо се такође и да је ово небитно. Ма какве емоције у себи носили, морамо имати и неопходну дозу прагматизма. Историја нас учи да то сигурно може да произведе успех.

Проф. др Борис Стојковски