РАДОВАН ПАНКОВ: Срећа је стасавати уз Нина Пекарића
БЕЛЕК: Радован Панков, цетархалф новосадског суперлигаша, је младић који чврсто стоји на земљи и који се увек труди да на терену пружи максимум.
(Од нашег специјалног извештача)
Иако иза себе нема велику минутажу у сениорској конкуренцији, како и сам признаје, настоји да сваки секунд искористи максимално и заслужи још већу пажњу стручног штаба. Атлетски је беспрекорно грађен, води рачуна о исхрани и модел је истинског професионалца пред којим је, настави ли у истом стилу, лепа фудбалска каријера.
- И на овим припремама краси нас добра атмосфера. Старији првотимци нас бодре и просто терају да пружамо максимум и то нам свима, убеђен сам, пуно значи. Уз то, Бабић и ја имамо јединствену прилику да играмо уз сјајног фудбалера и човека Нина Пекарића и не могу речима да опишем колико је то важно обојици. Мислим да је то права срећа за нас и да ће нам се у будућности вратити само добрим. Наравно, у конкуренцији на нашој позицији је и одлични Милко Новаковић – каже Панков.
Ваш однос према раду и обавезама је изузетан, природној снази додали сте и вансеријски начин тренирања?
- Мислим да се само таквим радом заслужује шанса на терену. На почетку припрема имао сам готово 85 кг, а сада сам килажу свео на 80 , захваљујући хроно исхрани. Изузетно добро се осећам и када завршимо неку од контролних утакмица мислим да имам снаге да трчим још. Тачно је да сам природно снажан, а моја примедба самом себи била би та да могу и морам да поправим скок игру. Верујем да ћу самокритичношћу, која некад уме да буде и претерана, као и исправљањем недостатака заслужити шансу у пролећном делу првенства, а на мени је да наставим с јаким тренинзима и вратиће ми се то само добрим. У свакој утакмици у којој играм знам да ли сам то учинио добро или лоше и није ми потребна никаква анализа да бих то схватио. Наравно, уважавам мишљење тренера Марића, али сам и сам свестан сваког потеза који начиним током неке утакмице.
Како процењујете изгледе Војводине у пролећној трци за бодове?
- Већ сам негде рекао да би све испод трећег места за нас био велики неуспех. Имамо ми капацитет да урадимо и више од тога, али је пласман у европско такмичење примарни циљ којем стремимо.
Да ли вам је некада у каријери помогло или одмогло то што сте унук некадашњег политичара Радована Панкова?
- Та чињеница никада ми није посебно сметала или помогла, нити сам се на то ослањао. Деда Радован и дан-данас гледа сваку утакмицу Војводине, на које долази с братом од стрица Стевом и прати игру са западне трибине. Његова подршка ми значи, баш као што је велику улогу у животу и спорту имао покојни отац Љубиша, а данас имају и моје сестре Ивана и Јована и мама Мирјана. Можда је то већ отрцана фраза, али то ми заиста прија и помаже ми у каријери. Захвалност дугујем и мом менаyеру Јовану Танасијевићу, али и тренеру Милану Косановићу, који ме је учио фудбалу у млађим категоријама Војводине. Коначно, захвалан сам и селектору Вељку Пауновићу, који ме је позвао у У20 репрезентацију и пружио ми шансу…
Текст и фото:
Александар Предојевић
Опширније читајте у штампаном издању Дневника од 11.2.2015.